Antiratna poruka predstave osnažena je emocijom izazvanom reprodukcijom partizanske pjesme “Konjuh planinom”
Predstva “Next”, napravljenja po motivima drame “Sljedeći”, koju je bard američkog teatra Terrence McNally napisao 1969. godine, osavremenjena u interpretaciji glumačkog tandema Danica Rajković & Slaviša Grubiša, donijela je zanimljivu antiratnu priču, prilagođenu modernoj generaciji na ovom tlu.
Unoseći u izvedbu detalje iz svog privatnog života, koji mogu biti i dio karaktera bilo koga u domaćoj publici, Slaviša Grubiša je u ovu dramu ugradio i profil čovjeka sa našeg podneblja, koji čini sve kako bi izbjegao regrutaciju, propitujući pritom i društvene (ne)prilike u kojima taj čovjek živi. Ovo je razultat glumačkog istraživačkog rada na sceni kroz samoposmatranje i “kopanje po svojoj nutrini”. Suštinski humana poruka protiv svih ratnih razaranja, na kraju emotivno zapečaćena audio reprodukcijom pjesme “Konjuh planinom” u interpretaciji Nade Mamule, našla je svoju reakciju u toplom aplauzu i ovacijama publike u Kulturnom centru “Nikola Đurković u Kotoru.
Ovo je druga premijera predstave, rađene u koprodukciji Centra za kulturu Danilovgrad i Dramskog studija “Prazan prostor”, pri čemu produkciju potpisuje Milivoje Lakić. Prva premijera odigrana je u Danilovgradu, a druga u Kotoru, za koji su ovo dvoje glumaca vezani i kroz dugogodišnji pedagoški rad u sklopu Festivala pozorišta za djecu i Školi glume, koju je osnovao Petar Pejaković.
Slaviša za Boka News kaže da je imao namjeru da diplomira na FDU sa ovim tekstom, ali je priliku da ostvari svoju želju i postavi tekst na scenu dobio tek kada je svoju ideju izložio Danici, koja je odmah krenula u istraživački proces. Bio im je potreban producent i “rediteljsko oko”, te su angažovali “stručnog saradnika” Mirka Radonjića, koji potpisuje samo dio režije. On se uključio zadjih 15 dana kako bi im pomogao da “poslože stvari”.
-Što se mene tiče, najmiliji su mi istraživački procesi na sceni, to je izuzetno značajno i za glumca i uopšte za bilo koga, za publiku. Jako je bitno da se postavlja nešto što se tiče nekog današnjeg trenutka. Klasike treba prilagođavati današnjem vremenu, zato što su oni svevremeni, izmjestiti ih iz tog perioda kada su pisali i smjestiti ih u današnje vrijeme. Tako smo i uradili, kaže Slaviša.
Aktuelna antiratna tema
-Danica i ja smo krenuli da radimo na ovom tekstu prije dvije godine kao nezavisna scena u okviru Dramskog studija “Prazan prostor”, sami, onako “partizanski”, bez pare i dinara. Odradili smo jedan dio proba potpuno sami, a onda smo napravili saradnju sa Centrom za kulturu Danilovgrad. Tekst je iz 60-ih godina prošloga vijeka, kad je bio rat u Vijetnamu, prevashodno je pisan tim povodom i upravo kada smo odlučili to da radimo počeo je rat u Ukrajini. Nažalost, “uboli smo trenutak” i odlučili smo da ipak malo izmijenimo tekst zato što je, nažalost, itekako aktuelan i danas. Doduše, nemamo mi vojni rok kod nas, ali ratovi niču, evo, na sve strane i odavde se vazda priča da li će naša vojska da ide ili neće da ide u misije, tako da je ova tema itekako aktuelna. Poziv za regutraciju se može desiti, s obzirom na ove okolnosti, tako da smo sa te strane prilagodili dijelove moje intimne priče. Takva je podjela uloga, lik kojeg ja tumačim ima prostora za tu ličnu stranu, objašnjava glumac Slaviša Grubiša.
Danica Rajković je imala ulogu sistema, oficira koji obavlja ljekarske i psihološke testove regruta, te nije bila toliko “ispovijedački” uključena u dramu, kao Slaviša, ali je emociju ipak pokazala kroz zasuzene oči i šmrkanje koje je nije uspjela da prikrije.
Inovacije koje “rade” za publiku
-Pokušali smo da nađemo neku poveznicu sa trenutnim ratom, pa smo istraživali po internetu, na jutjubu, gdje sam našla neke stvari koje su me inspirisale. Ja sam mlada, i kad smo počeli da radimo, nisam imala pojma šta zapravo znači ta mobilizacija, regrutacija, jesam u pojmovima, slikama, a nekako su me i roditelji sklanjali uvijek od toga, nisu mi dozvoljavali da gledam bilo šta slično. Radeći na predstavi, ja sam prvi put prošla kroz sve to i morala sam da vidim, ulazila sam na sve te snimke. Sve ono što piše “zabranjeno”, “nemojte da gledate”, ja sam ulazila da pogledam.
U originalnom tekstu toga nema, radili smo po motivima drame Terrence McNally-ja, izmijenili smo neke stvari, pronašli poveznice, nešto što “radi” za nas, nešto radi za ovo društvo, za ovu publiku, i čini mi se da “radi”, večeras je radilo. Baš nam je bilo lijepo, poručuje 25-godišnja Danica Rajković, do skora asistentkinja na predmetu Gluma, a sada predavačica predmeta Govor na FDU Cetinje.
Ona i Slaviša takođe vode Školu glume “Prazan prostor” u Kotoru (tri uzrasne grupe), a Danica je angažovana i u Školu glume u Podgorici.
Uče studente svestranosti
-Važno je da znate da radite puno stvari, da niste samo glumac, nego ste, eto i dramski pedagog, pored toga ste i producent, jer ćete i toj djeci sjutra stvoriti mogućnost da ona sebi otvore prostor za rad. Svojim studentima na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju govorim kako je važno da se razvijaju kao svestrane ličnosti. Nisam sigurna da li je aktuelna ta “stara škola” – svi smo sve, samo mislim da je u ovakvom trenutku bivstvovanja danas nužno da nekako sebi stvaramo prostor, da “burgijamo”, otvaramo sebi put i da znamo da radimo razne poslove da bismo kasnije bili sposobni za mnoge stvari, kaže Danica za BN.
Društvena sredina povremeno i prepozna ovaj kreativan, posvećeni rad, ponekad ga i nagradi, ali oni ne rade to zbog pohvala i priznanja.
-Trudimo se da ne ganjamo neki rezultat, da nije to ono od čega živimo – važno je, ali nije presudno, nego je važniji proces, ono kroz šta mi prođemo. Ne radimo zbog pohvale, nagrade, mada je i to važno, ali sa druge strane, vi nekako sebi “štrikirate” stvari: “Evo, i ovo sam uradio” i to vam daje neku snagu za dalje. Zato je važan cijeli taj proces, a prepoznavanje u društvu vremenom dođe, smatra talentovana glumica.
I glumci i sopstveni menadžeri
-I Slaviša i ja smo puno radili na nezavisnoj sceni, pored rada u institucijama, tako da imamo razvijenu samoinicijativu. Namjeravamo da preuzmemo stvari u svoje ruke i da sa predstavom “Next” gostujemo po regionu. Upravo sam našla neka dva festivala monodrame, tako da planiram da pošaljem prijavu za učešće, a takođe namjeravam da se povežem i sa institucijama, sa drugim centrima za kulturu. Ko god bude želio da vidi našu predstavu, mi ćemo rado doći, poručuje ambiciozna mlada glumica i dramska pedagoškinja.
/M.D.P./
