Roman „Internat užasa“ je za Slavicu Siljanosku, koja je prema ličnoj životnoj priči uobličila ovo djelo u saradnji sa piscem –profesorom Đorđijem Račićem, „vrisak“ kojim prekida 30-godišnje ćutanje o bolu zbog gubitka voljenog supruga i početak njenog samoiscjeljenja, ali i poziv na oprost i ozdravljenje društva, zajednice.
Knjiga koja je upravo izašla u izdanju IGP „Pegaz“ Bijelo Polje, sa naslovnicom koja u čitaocu izaziva jezu, na stotinjak stranica donosi romantiziranu dokumentarnu priču, sa autentičnim glavnim junacima, majkom i sinom, koji se suočavaju sa bolnom istinom o gubitku supruga-oca u vrijeme rata 1997. godine na Kosovu. Naslov romana nastao je po nekadašnjem studentskom internatu u Gnjilanu, čiji su podrumi u vrijeme nesrećnog rata bili pretvoreni u jeziva mučilišta pripadnika OVK. Publika je na predstavljanju knjige u Kulturnom centru „Nikola Đurković“ imala priliku da upozna aktere romana, te da čuje odlomak koji je čitala Siljanoska.
-Sa ovom knjigom sam još jednom proživjela sve što se dešavalo. Moje lično iscjeljenje je važno, ali još je važnije ozdravljenje društva. Ovo je moj „vrisak“ kojim pozivam na oprost, ovo je opomena za Vladu Crne Gore, koja je krenula dobrim putem, usvojila Zakon o žrtvama civilnog rata – samo desetoro od njih 54 je dobilo obeštećenje, a moj sin Marko je jedna od tih žrtava koja još nije ostvarila to svoje pravo. Neka iznesu do kraja svoj zadatak, neka završe svoj posao i zaokruže ovu priču, kazala je Slavica za Boka News.
U svojoj recenziji akademik Dragan Damjanović piše da „Ženski glas, majčin, lirski, zaštitnički, kazuje iz unutrašnjosti bola. To je glas koji pamti kroz telo, strah i instinkt”, dok “Muški glas, sinovljev, refleksivan, ponekad filozofski, ponekad naivno iskren, kazuje iz pozicije naslednika”, te zaključuje da je suština ove knjige u tome što “pokazuje kako trauma ne prestaje smrću, nego prelazi u sledeću generaciju, tiho, kroz razgovor, pitanja, muziku, snove“.
U potrazi za istinom, Siljanoska istražuje Arhiv Fonda za humanitarno pravo, otkriva da joj je suprug otet, a kasnije i da je pogubljen. „Pošao je nenaoružan da aplicira za posao u mirovnim snagama OSCE-a u Gnjilanu i onda je nestao. Marko je rođen u Kotoru, a njegov tata je nastradao u ratu, dok sam ga ja čekala da se vrati“, priča nam Slavica.
-Ovo je opomena i zavet, ne samo za mene i moju porodicu, nego za sve nas – sudbina svih nas na Balkanu je slična, gdje god ima ratova, tu ima tragičnih priča. Mnogo je tužno što moj sin sada nosi taj teret, on bi trebalo da bude rasterećen, voljela bih da možemo da idemo dalje i za to je potrebno pomirenje. Ovom knjigom sam napravila korak ka tome, a da bi došlo do toga, mora da se oprosti. Da bi se oprostilo, očekujem da neko od mene traži oproštaj. Ljude najviše boli to što oni koji su krivi neće da priznaju svoje krivice. Bilo je rata, donešene su pogrešne odluke, mi treba da snosimo odgovornost, moramo da zaštitimo svoje građane, ističe Siljanoska, dodajući da je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio optužene za zločine u Gnjilanu, Kasacioni sud je potom tu odluku proglasio nezakonitom, ali su optuženi i dalje na slobodi.
Siljanoska ističe da bez podrške pisca Đorđija Račića ne bi uspjela da objavi knjigu.
Svako slovo u romanu „Internat užasa“ nastalo je ispod pera profesora Račića, člana Udruženja književnika Crne Gore, autora pet romana, nekoliko zbirki poezije. Pošto mu je „kosovska priča“, kao nekome ko je na Kosmetu živio 12 godina, rado je prihvatio da bude Slavičin mentor. U želji da izbjegne čisto dokumentaristički pristup, Račić je, koristeći zvanične izjave sa suđenja „Gnjilanskoj grupi“, književno obradio priču i udahnuo joj nijansu lirizma, dajući joj potku univerzalniosti.
– Roman nije porodična saga, jeste nesrećna porodična priča, kakvih na Kosovu ima mnogo, te zato ima univerzalne vrijednosti, jer nosi emociju patnje i bola za svim žrtavama civilnog rata, kaže Račić za Boka News.
Aktivista mr Đorđe Trajčevski iz NVO “Alternativni kreativni centar – Pravi put” upozorio je u svom osvrtu pod naslovom “Istorijska prošlost Zapadnog Balkana transformiše se u sredstvo političke manipulacije u vidu kolektivnih zabluda, ličnih i porodičnih tragedija”da ”projekcija individualne traume na kolektiv često služi kao odbrambeni mehanizam, ali nažalost, on dugoročno produbljuje jaz između zajednica”, te da istinska pravda često počinje priznavanjem bola s jedne i sa druge strane.
Recenziju književnika Dragana Damjanovića je čitala Ana Muc, a književno veče je vodila Milica Cvjetićanin. U opuštenoj atmosferi uz muziku i posluženje, prisutni su postavljali pitanja na koja je autorka spremno odgovarala.
-Planiram da ove godine zajedno sa rediteljem iz Srbije, dam svoj doprinos snimanju dokumentarnog filma o „Gnjilanskoj grupi“, najavljuje Siljanoska, poznata po svom angažovanju u Udruženju samohranih majki Kotora. Doktorirala je na Poslovnim studijama Univerziteta „Megatrend“ u Beogradu, gdje je par godina radila i kao predavač, a sada vodi sopstvenu Knjigovodstvenu agenciju u /Kotoru.
/M.D.P./
