Svetlana Marković Perić, specijalista urgentne medicine, govori o svom iskustvu sa koronom, ličnom gubitku i poruci za sve nas, u okviru projekta koji sprovodi Sindikat doktora medicine Crne Gore u partnerstvu sa Centrom za razvoj nevladinog sektora uz finansijsku podršku Evropske unije u Crnoj Gori kroz program EIDHR.
Svetlana Marković Perić, specijalista urgentne medicine, radila je u Srbiji, pa u Crnoj Gori i u Njemačkoj, a nakon povratka u Crnu Goru, posljednjih pet godina je zaposlena u tivatskoj Hitnoj pomoći. Ko je ne zna sa terena, za nju je čuo iz medija.
“Moj suprug je primljen u Klinički centar 22. marta u ranim jutarnjim satima. Preminuo je oko 12 sati u toku dana. Ja sam saznala da je pozitivan na koronu uveče u 22 sata. Ja nijesam znala da smo imali koronu. Nakon toga je meni urađen test. 23. marta uveče sam dobila nalaz da sam pozitivna nka koronu. Tu se moja muka nije završila. Moja stradanja tek počinju”, priča Marković Perić.
Nakon smrti njenog supruga koji je prva žrtva korone u Crnoj Gori, njoj je određena samoizolacija. Ne ona od 14 ili 28, već od 45 dana.
“Tog dana sam morala da riješim problem sahrane moga supruga. Ja živim u Herceg Novom, a Podgorica je 120 kilometara udaljena. Kolega, patolog koji je radio obukciju mom suprugu bez moje saglasnosti, što sam kasnije doznala, mi je dao jedno “fino” rješenje. Ukoliko ja nemam mogućnost da sahranim supruga, on će pozvati socijalnu službu i sahraniće ga zajedno u grobnici sa beskućnicima”, navodi Marković Perović.
Doktorka je pored bola morala da se bori i sa stigmom zaraženih.
“Te večeri, prije nego što sam saznala da je moj suprug pozitivan, u medijima se pojavila informacija da je umro od korone. Tri pogrebnika koje sam zvala su odbili da ga voze jer bi se oni zarazili. Jedva sam našla pogrebnika koji je, sticajem okolnosti, uz dogovor, moj suprug prebačen u mrtvačnicu u Risnu, do momenta do kad sam ja uspjela da nažem način kako da ga sahranim. Zahvaljujući mojoj bliskoj prijateljici koja mi je pozajmila njenu porodičnu grobnicu ja sam nakon 8 dana uspjela da sahranim supruga tako što su ga drugi sahranili. Ja nisam mogla, bila sam zatvorena, nisam mogla iz kuće da izađem”, priča Marković Perović.
Doktorka priča da je najtragičnija stvar koja joj se kao ljekaru desila je to što je razapeta na krst srama.
“To je nešto što je teško opisati. Na televiziji se pojavila informacija o prvoj žrtvi od korone sa imenom, prezimenom, mjestom odakle je i odakle je došao. Mi smo pacijentu upropastili njegov prethodni život i smrt”, navodi ona.
Na pitanje strahuje li od odmazde jer se usudila sve da kaže javno, Marković Perović ima jasnu poruku.
“Ja sam izgubila ono što sam voljela. Mogu da mi uzmu život. Mogu da mi daju otkaz, ali straha nemam. Gdje postoji ljubav, tu postoji život. Jako bih voljela da se bavim edukacijom mladih ljekara i to ne znanju iz medicine već ljubavi prema pacijentu. Bolesna osoba ne smije da bude broj i socijalni slučaj, već čovjek”, kazala je ona.
