Kad mogu Finci, mogu i Tivćani – sedam decenija Bućarske olimpijade 

Boćarska Olimpijada kroz vrijeme- foto Arhiv Boka News

1 od 12

Piše: Slavko Krstović

Takmičarsko obilježje boćanje dobija 1952. godine kada su Tivćani ustvrdili da mogu učiniti što i Finci, pa su na Olimpijske igre u Helsinkiju odgovorili „Bućarskom olimpijadom“.

Olimpijske igre, Helsinki i Tivat u istoj rečenici!! Bilo mi malo previše, mislio sam da to bućari uljepšavaju početak manifestacije kakve na istočnoj obali Jadrana, a vjerovatno i mnogo dalje, nema niko. Sve mi, a ima tome skoro decenija ipo, pojasnio Zvonko Krstović.

„Igrala se prijateljska utakmica između Đurđevog brda i Tripovića, kada je jedan naš čovjek iz Đurđevog brda, Krsto Bošković, rekao: ‘Ljudi moji, u Finskoj su Olimpijske igre, zašto i mi ne bi’ u Tivtu organizovali olimpijadu?

Ali, da bude samo u boćanju.’ Svi su to sa oduševljenjem prihvatili, jer je Tivat živio za bućanje. Tako je bilo i to vam je pouzdano, tu sam bio prisutan. A, onda je 10. avgusta te 1952. godine, ne na zogu, nego na stadionu Kopište u Đurđevom brdu održana prva  Olimpijada. Učesnici su bili: Đurđevo Brdo, Radoševići, Peani, Kalimanjac,Tripovići i Dom Jugoslovenske Narodne Armije na Seljanovu, a svi smo tu ekipu zvali „oficiri“. Prvu buću, na utakmici kojom je otvorena Olimpijada (Đurđevo brdo- Kalimanj /2:1/) bacio je Krsto Bošković, a sudio je, uz saglasje svih ekipa, Toni Staničić Bencon. Bilo je publike ne samo iz Tivta, došli su iz Prčanja, Stoliva, Kotora, Dobrote, Bijele pa čak i iz Herceg Novog“, djelić je Zvonkovog prisjećanja, koji je tada imao 16 godina. Poslije će i on, kao dugogodišnji igrač BK „Brđanin“, stići do pobjede na Olimpijadi, dajući doprinos vrhunskim igranjem od šponde.  Još treba da se zna da su olimpijsku zastavu podigli Anto Sindik i Đuro Krstović, a da su za pobjedničku ekipu igrali Krsto Bošković (kapiten ekipe), Anton Rajčević, Tripo Krstović, Krsto Sindik i Đuro Krstović.

Buće su na prvoj Olimpijadi, i to mi je kazivao Zvonko, bile izrađene od, svetog drveta („legno santo“) koje je neko zvao i pakovo drvo. „U Evropi nije raslo, ‘Arsenal’ ga uvozio za svoje potrebe, a nama je odgovaralo jer buća ‘traži’ teško drvo. Pravili smo ih u modelarnici, a onda nam je, mislim 1957. godine, pomorski kapetan duge plovide Ivica Mirkov Krstović donio dvanaest buća od  crne plastike, neke smjese koja nije ni pucala, niti se deformisala“, pojašnjavao  je Zvonko Krstović.

Trstiku i žukvu za mjerenje zamijenile su na toj Olimpijadi metalne žice. Napravljene, a gdje drugo, do u „Arsenalu“. Majstorske ruke Tripa Tripovića bile na djelu. Žice od željeza bile debljine 5 milimetara, a sam vrh koji je dodirivao buću bio tek jedan milimetar. Dvije žice bile duge po 25 cm, a dvije po metar. „Ljudi k’o ljudi. Odnesoše kućama i ne vratiše ih“, malo razočarano je pričao Zvonko, a onda se prisjetio i metalne pločice sa izgraviranim imenima  pobjednika prve Olimpijade, koju je Tripo uradio, a koju je sačuvao Zvonko Vuksanovi.

„Ja sam kriv za grešku na toj pločici. Na njoj piše ‘Olimpijski pobjednik Tivta u kuglanju’, a ja ni dan danas ne znam kako sam svom kolegi mogao tako nešto reći“, sa ljutnjom na sebe govorio je Zvonko.

Na prvoj Olimpijadi zbilo se i prvo iznenađenje, jer Đurđevo brdo nije  bilo favorit.   „U Tivtu su tada Peani bili najjači, a imali su samo osam, devet aktivnih bućara. Najmanje ih je bilo, ali su svi bili odlični. Jake ekipe imali su Kalimanjci  i Radoševići, a Đurđevo brdo je bilo iza njih. Naši bi dobili jednu prijateljsku  utakmicu, pa bi onda tri naredne izgubili i sve tako u krug. Zato nam je  osvajanje Olimpijade donijelo veliku radost, bila je ta pobjeda satisfakcija za sve poraze. Nagrada je bila demižana od pet litara vina, koje se zajednički popilo“, pričao je Zvonko Krstović, koji će dugi niz godina biti uzdanica BK „Brđanin“ i kada se igralo po zvaničnim, međunarodnim pravilima.

Kad nam je podario sjećanja od izuzetnog značaja, zaslužio je Zvonko da se još nešto o njemu doda.

Da ne bijaše njega, jugoslovensko bućanje bi imalo jednu legendu manje! Nije mi on kazivao, već se Mato Krstović prisjećao svojih početaka na zogu.

„Lako ti se hvaliti s nogometom, dođi da vidimo kakav si s boćama, danima mi je ponavljao moj prezimenjak Zvonko, pa kada mi je dojadila njegova priča prihvatim poziv i pođemo na zog. Ne znam kako, ali mene krene i dobijem ga, ali on ne odustaje. Lako ti je sa mnom, ali nisam ja najbolji, treba sa Filom Sindikom da igraš. Nije on to ni izgovorio, a Filo pred nas. Dobijem i njega i tako počnem da igram za ekipu ‘Brđanina’. Nije to bilo nešto naročito dobro, znao sam često prolit’ ponat, ali, kako sam sve češće igrao, bivao sam sigurniji, da bih poslije zbilja dobro igrao“

„Zbilja dobro“ u legendu se pretočilo. I igračku i selektorsku. A kada je igra „u malom prst “ onda može i da se sudi drugima i na svjetskim prvenstvima. Za sve učinjeno, na i pored zoga neće, Mata Krstovića nije mimoišlo ni priznanje FIB- e, Velika plaketa za doprinos unapređenju i razvoju boćanja i sportskih odnosa među boćarima svijeta. Eto šta prijateljska  provokacija može da napravi.

Kako je zapisano u „Pravilima igre i propozicijama Bućarske olimpijade“, pravo učešća imaju svi građani Tivta stariji od 14 godina, ali je od ovog pravila bio izuzet Jane Bačev, državljanin Makedonije, koji je stekao „status Tivćanina“ i pravo nastupa, jer je preko dvije decenije svoj godišnji odmor isključivo koristio u vrijeme održavnja Olimpijade, pa mu je zarad toga Crnogorski bućarski savez dodijelio počasno članstvo u organizaciji.

Po starim, narodnim pravilima, svaki susret se, bez vremenskog ograničenja, igra u dvije dobijene partije  („u dvije dobre“) dok jedna ekipa  osvoji 21 ponat, ali se treća partija igra do 15 ponata. Zato se i moglo desiti da  finale 2011. godine, koje su igrali BK „Kalimanjac“ i BK „Brđanin“ (2:1)  potraje nevjerovatnih 11 sati! Susret je počeo u subotu, 27. avgusta, u 18 sati, a  oknčan je oko 5 sati u nedeljno svitanje!

Od 1952. godine, pa do ove jubilarne, Olimpijada se nije igrala tek nekoliko godina. Za one četiri sa početka razlog se ne zna, a 2020. je korona učinila svoje.

BRĐANKE ZA ISTORIJU

Mi nismo kao muškarci, igramo radi užitka. Ako pobjedimo- dobro je, ako izgubimo posjedićemo, zapjevati, našaliti se i- opet je dobro.

Istorija crnogorskog, ali i jugoslovenskog ekipnog ženskog bućanja počinje da se ispisuje od 1986. godine i Olimpijade održane na zogovima u Gradiošnici. Zagrebačke „Sportske novosti“ (br. 8965, 24. jul 1986.g.) izvještavale su o tome.

U Tivtu počela tradicionalna boćarska olimpijada

Prvi put boćarice

Po 31. put krenula je popularna boćarska olimpijada, na kojoj sudjeluju klubovi s područja tivatske općine, danas najmasovnije boćarsko natjecanje u našoj zemlji. Ove godine na startu se našao rekordan broj čak 42 peteročlane momčadi, 10 više nego la i. Pravu senzaciju izazvala je prijava jedne ženske ekipe iz BK Brđanin.

Njihov nastup izazvao je veliko iznenađenje, jer je to u nas prvi izlazak na boćarsku stazu jedne žemske ekipe. U utorak su prvi puta nastupile i jakom sastavu Brđanina II pružile neočekivan otpor- 16:21 i 19:21. Spomenimo i imena prvih jugoslavenskih boćarica: Meri Mikša, Jozica Bošković, Daria Sindik, Mira Vuksanović, Tonka Slaby i Anka Čulić. …“

Tako je pisao dr Slavo Svoboda, a jedna od akterki meča, Darija Sindik, dvadeset pet godina kasnije kazivala je: „Prvi nastup uljepšali su nam protivnici, jedna od brojnih ekipa ‘Brđanina’. Čedo Lukić, Frano Bošković, Krsto Bošković, Niko Vuksanović, Drago Plamenac i Ljubo Samardžić darivali su nas karanfilima.“

O tom prvom nastupu govorila je i Mira Vuksanović: „Brđankama boćanje dođe kao muškarcima fudbal. Cijeli smo život vezane za zogove i to ne treba da čudi. Dok smo bili djeca đede Krsto Bošković davao nam je za igru drvene boće, svoju smo djecu obavezno vodile da gledaju i sa nama navijaju za ’Brđanin’, a onda se osmjelile i da zvanično zaigramo. A kada je nešto po prvi put mi to dignemo do neba, napravimo atrakciju. Sjatili se novinari, stigle i televizijske kamere, ni fešta nije izostala. Debitantski nastup nije prošao bez treme, pa je teta Jozica naredila da popijemo po jednu lozu. Nije pomoglo, lako smo izgubile. Nismo se, doduše, ni obrukale, a i začela se lijepa tradicija.“

Među njima, saglasne su bile sve dame, najbolja je bila Jozica Bošković. Ona mi je to i potvrdila: „Ja sam uvijek prva išla za bulinom, a ko prvi ide taj je i najbolji“.

Uz trenera Marijana Mikšu „Brđanke“ su nekoliko godina bile redovne učesnice olimpijada, uspjevale su da prođu jedno ili dva kola, a poslije su se neke od njih pojavile sa imenom „Adio Mare“, čije je trajanje sačuvano u dnevnom listu „Publika“ iz 2003. godine (3. septembar)

Adio do sledeće olimpijade 

Pet ruža za pet dama! Zaboravljen, a lijep džentlmenski gest pokazao se i kao izuzetan taktički potez. One, zbunjene pažnjom, nisu uspjele ni da se razigraju, a meč je već bio završen. „Adio Mare“- „Ronci“ 0:2. Za Dijanu, Nives i Ljiljanu Sindik, Svetlanu Samardžić i Miru Vuksanović bilo je to adio do sledeće boćarske olimpijade. A, muški odahnuli i razvezli priču. „Znalo se da ne mogu daleko, samo je bilo pitanje od koga će izgubiti“,  slavodobitno su zaključili oni isti što su zbog njih sa zebnjom iščekivali žrijebanje.  „Adio Mare“, jedina ženska ekipa na nedavno završenoj, četrdeset i osmoj boćarskoj olimpijadi u Tivtu, uspjela je da se plasira u treće kolo, a poražene ekipe da naruše dugogodišnju tradiciju. Stari je običaj, na takvim Olimpijada i počiva, zajednička večera, ma kakav rezultat bio. Poraženi, kivni na sebe, nisu mogli stoički podnijeti poraz pa su se bez obrazloženja udaljavali sa zoga u Donjoj Lastvi. Ako za njih ima opravdanja, u činjenici je da ni večera nije po starom. Bila je naručena u supermarketu! Što ne ide, ne ide. Poodavno ne ide ni vino. Demižana od pet litara domaćeg nekada bila kao neka vrsta kotizacije. Pijuckalo se između bacanja, ali se i to ukinulo. Ostala samo novčana protivrijednost za pet litara vina. Po cijeni iz supermarketa! „Niko ne voli da gubi, ali poslednjih godina susreti sa nama se sve više doživljavaju kao biti ili ne biti“, primjećuje, ali muškima ne zamjera Mira Vuksanović, jedina boćarka u Tivtu koja od 1986. ne propušta olimpijade. „Znali su nam u sred susreta, koji smo bile na putu da riješimo u svoju korist, javiti da su Dijana i Svetlana dobile poziv za reprezentaciju, pa se od sreće više nismo mogle ni sastaviti sa bućom kako treba, a prije par godina suvom su slamčicom dokazivali da su precizniji. Mi nismo kao muškarci, igramo radi užitka. Ako pobjedimo- dobro je, ako izgubimo posjedićemo, zapjevati, našaliti se i- opet je dobro.“ Gledano sa strane, Miri za pravo ne daju pomenute reprezentativke. Umiju da igraju, ne vole da gube i ne bi začudilo ako se tivatski boćari u skorijoj budućnosti pozovu na stare Grke koji su ženama zabranjivali takmičenje na Olimpijadama…

Na Mirinu žalost Bućarska olimpijada ne odolijeva toku vremena. „Možda nisam u pravu, ali ja bih voljela da se vrate neke stvari i da takmičenje bude što autentičnije. Nekada se podrazumijevalo: koliko zogova, toliko klubova, a svaki od njih sa što brojnijim ekipama. Pa, mi smo se jedne godine prijavile kao trinaesta ekipa ‘Brđanina’ i to nikome nije smetalo. Sada je ostalo da se svake godine mijenja domaćin, ali imena ništa ne kazuju. Od ‘Pomozi Bože’ do ‘Adio Mare’, a svako za svakoga može da igra. Napravi se ekipa samo za Olimpijadu i nema one draži kao kada se igralo za svoj kvart. Duga je godina, našlo bi se vremena da se i tako igra, a da tradiciju ne diramo. …“ „Brđanke“, pa „Adio Mare“, pa „Kalimanjke“, „Što nas briga“ „Klapa Bellezza“, „Maslačak“, pa … važno je da se tradicija ženskog bućanja nastavlja.

PRVI ZAPISI O BUĆANJU U CRNOJ GORI  

Narodu od Budve

Na buče igrati, ma, partita fatta,

Ima se poć pit, ončes, konata.

Već da nije čut onu riječ: a reffar.

 Il’ proliti vino, nije poštena stvar,

Svi na karte igrate, Al’ ben guardate:

Neka je puna kod vas vina bokara,

Da tko ne cijeni da ste Turci iz Bara.

Tkogođ ve gleda rečte: pij, tu stani,

Taj način držite dragi Buljani.

I vino od igre, pijte cijelo vazda,

A tko neće ni past u ljeto dažda.

Antun Kojović (1751- 1845.g.), doktor teologije, župnik, kanonik i vikar budvanske biskupije, memoarista i pjesnik.

Ruski pomorci među Jugoslovenima

-doživljaji kapetana Vladimira Bogdanovića Bronjevskog u Dalmaciji, Boki Kotorskoj i Crnoj Gori 1806 godine-

… Posle zakuske nastavlja se narodno veselje, počinju igre koje privukoše pažnju Bronjevskog. Podrobno ih opisujući u svojim zapisima on veli: …Vešti strelci pogađali su u vazduh bačeno jaje ili jabuku. Pored ovoga nastaviše se još i druge igre koje Bokelji nazivaju ploke i buče.“…

Sergej Štern, „Politika“, br. 8726, str. 1- 2, 27.08.1932.g.

Na buće

Ove se igre naj više igraju zanatlije po gradovima i po varošima, a gledao sam i u sred Beča gdje se na buće igraju. Buća je (od talijanskog: alle bocchie) drvena okrugla, i obično se igra u četvoricu, a, ako nema društva, i u dvojicu, na livadi, na poljani, u kakvoj ulici koja je za igru na buće naročito spravljena.

Svaki ima po jednu veliku i jednaku buću u ruke, a jedan vazda naj prvi baca manju buću dokle i gdje on hoće, i ova se mala zove „bulin“, pa odma za bulinom igra svoju veliku buću gledajući da je k bulinu što bolje može primakne, a za njim odma drugi te je s protivne strane. Ako ovi potonji bliže primakne svoju buću k bulinu od prvoga, igra drug prvoga, a ako je dalje njegova od bulina, igra odma njegov drug za njim, a oni četvrti naj potlje, te onamo gledaju jeli njihova za jednu ali za dvije.

Primjedba. Kad je očigledno bliža buća k bulinu, protivna strana odma kaže: „Vaša za jednu, ali za dvije (t. j. ponti)“ a ako oko ne može da od prve premjeri, onda uzmu kakav prut, štap ili čibuk te mjere, da se zna čija je. Obično se igra u 16 ponata, ili naj više u 21. Vuk vit. Vrčević, „Srpske narodne igre koje se zabave radi po sastancima  igraju“, knjiga II, str. 56- 57, Dubrovnik, 1889.g. Kuglanje- Jedan od zanemarenih sportova u našoj Republici

Veliki uspjeh ekipe Kalimanja

Decenijama se na području Boke Kotorske igraju buće. Poslije rata, u parku Doma JNA u Tivtu izgrađena je i dobra dvostazna kuglana, koja je usto ipokrivena…

Ipak, buće su sport koji najviše okuplja stanovnike Tivta. Na opštinska prvenstva redovno dolazi mnogo gledalaca, a među njima i starci od osamdeset godina. Na području Tivatske opštine postoji dvanaest igrališta za buće. Dalje, igrališta postoje u Kotoru, Kamenarima, Herceg Novom i drugim mjestima, Jedino se u Opštini Tivat održavaju sistematska takmičenja. Tako je na ovogodišnjem prvenstvu učestvovalo šest ekipa i to : Kalimanj, Đurđevo Brdo, Petkovići, Gradiošnica, Seljanovo i Radoševići. Na završetku prvenstva tabela izgleda ovako: Kalimanj 17 bodova,  Đurđevo Brdo 15, Petkovići 13, Radoševići 8, Gradiošnica 6, Seljanovo 2 boda.

Prema tome pobjednik u bućama je ekia Kalimanja, koja ima najkvalitetnije igrače i homogenu momčad.

Poslije prvenstva održana je tzv. „Olimpijada buća“ na kojoj je učestvovalo 11 ekipa i to: Kalimanj I, II, III, Đurđevo Brdo I, II, III, Petkovići I, II, Gradiošnica, Radoševići i Seljanovo. Prvoga dana Olimpijade buća održana su kvalifikaciona takmičenja, a drugog dana finalna utakmica u kojoj su se sastale ekipe Kalimanj I i Kalimanj II. Poslije zanimljive borbe pobijedio je Kalimanj I sa 2:0. Ovo je prvi put da ista ekipa osvoji prvenstvo i postane „olimpiski“ pobjednik.

U opštini je oformljen Inicijativni odbor za osnivanje saveza bućarskih i kuglaških društava. Pretstavnik tog odbora obratio se Savezu sportova Crne Gore za pomoć. Sada bi trebalo osnovati društva, nastojati da se igrališta za buće izgrade prema međunarodnim pravilima i održavati šira takmičenja…

Špiro Račeta, „Pobjeda“, br. 40, str. 12, 29.09.1957.g.

ZAPISI IZ DALMACIJE 

Radi jedne partije udario ga bućom u glavu i teško ga ozledio

Jučer poslije podno igrali su Zagorci na novome pazaru po običaju svoju omiljelu igru na buće. Novi  Pazar je uopće sastajalište brojnih zagorskih radnika koji rade većinom kao „manovali“ na novogradnjama u Splitu. Tu se oni nedjeljom već za rana sastanu, te imaju i svoju „brijačnicu“, naravski pod otvorenim nebom U jednom zaklonu pod zidom poredaju se „brijači“, sve sami Zagorci i briju svoje drugove za jedan dinar. Na brojnim njivama koje čekaju da se na njima podignu kuće, Zagorci nedjeljom do podne i poslije podne igraju na buće. Igra se obično za vino i sve što se dobije ono se i popije. Nema toga da bi se dobiveno vino ostavilo za naredni dan. I lako je zamisliti kako izgleda jedan igrač koji igra neprestano n. pr. od rana jutra do mraka.

Jedan od takovih bio je jučer i Ante Bugarin iz Graba, to njegov suseljanin Jakov Ćosić i cijelo njihovo društvo. Svi su oni dugo igrali na buće i kod svake partije donesena je litra crnoga vina. Svi su pili i neki od njih tako se opili da n. pr. krivac Ante Bugarin jutros na policiji kaže da jo bio toliko pijan da se više ničega ne sjeća. Kad ih je zahvatilo vino, onda jo medju njima došlo i do prepirke o nekom „puntu“, a na konac i do krvi. Bugarin Ante bacio se teškom bućom na nekoga Rajčića i umjesto nejga, pogodio njegova šuru Juru Rajčića u glavu takovom snagom, da mu je zadao tešku ozledu. Ovome je škinula krv iz rane, te jo bio poveden u bolnicu gdje mu je pružena liječnička pomoć. Ante Bugarin i Jakov Ćosić bili su uhapšeni i pritvoreni jer su bili pijani. Tek jutros, kada su se otrijeznili, bili su izvedeni no saslušanje. Bugarin priznaje da je on udario Rajčića ali se pravda:

– Ne sećam se, poglaviti gospodine, uitilo me bilo crno i oduzelo mi svupamet. I evo me sada u pržun dovelo!

 „Novo doba“ (Split), br. 21, str 3, 21.01.1929.g.

Potukli se na igri buća

Jučer oko 1S.30 sati potukli su se Zagorci Malovan Petar i Radan Ivan na ledeni kod Zadružnoga Saveza radi partije na balote. Petar je navalio na Ivana da mu je „ukra punat“ i tako dobio litru. Uhvatili su se rukama i drž jedan drž drugi gonali se ledinom neko vrijeme. Kako su na toj ledini igrali i drugi Zagorci, svi su ostavili igru i okupili se oko zavadjenih igrača da sa zabavljaju gledanjem. Gledaoci su se podijelili u dva tabora i svaki je bodrio svoga. Gonili su se tako neko vrijeme dok nisu obojica palu na zemlju. Redar koji je iz daljega čuo veliku viku „publike“ koja je promatrala hrvanje i bodrila, dotrčao je i prekinuo tučnjavu. Oba Zagorca zadobili su po tijelu više ozleda od padu. Bili su predvedeni na policiju i kažnjeni,

„Novo doba“ (Split), br. 147, str. 5, 27.06.1927.g.

Potražnja dalmatinskih buća u Londonu

Članovi engleskog visokog društva naručuju buće – Ponuđen im je specijalni trener  Sušak, 25.  Prilikom svoga boravka u Novigradu engleski Kralj Eduard VIII intcrcsovao se za primorsku igru buća, te jc odmah kupio nekoliko kugla i prenio ih na jahtu „Nahlin“.

Za ovo su saznali iz novina Englezi, pa je sada preko sušačkog špedicijskog preduzcća Schenker & comp. zatraženo da se sa avionom pošalje 20 buća.

Ovu porudžbinu izvršila je odmah sportska trgovina Čubrijan. Buće su izradili naši tokari na Grobinštin, nedaleko Sušaka. U toku su i druge porudžbine, jer se visoko englesko društvo mnogo zainteresovalo za ovu lijepu igru naših primoraca. Englezi su zatražili pravila igre, a pošto takova pravila nisu nigdje štampana, to su se naši primorci pobrinuli da ih Englezi ipak dobiju. Englezi su upozoreni da se po samim pravilima igra ne može naučiti bez trenera, i da zato angažuju nekog našcg mornara, koji se slučajno nalazi u Londonu, da ih trenira. U slučaju da ovih dana nema naših mornara tamo, ponuđeno je interesentima u Londonu da im se pošalje jedan specijalni trener,

„Novo doba“ (Split), br. 198, str. 2, 25.08.1936.g.

Boće kao otmeni sport 

Pravila za igranje balota sakupio je jedan penzioner u Splitu. Balote su sport naših krajeva koji je postojao mnogo prije nego svi sportovi koji danas oduševljavaju i pojedince i široko narodne slojeve. Ne muže se reći  da je to naša narodna igru, recimo kao kamena s ramena, ali već nekoliko stotina jodina po .seoskim livadama naših sela, a i gradova, osobito svetačnim danom, sa mnogo interesa, igraju se boće (balote), I one još uvijek važe kao zabava najširih narodnih slojeva. Gospoda se nisu bavila tom zabavom, jer njih okupljaju otmeniji sportovi, a naročito tenis.

Ali, kako izgleda, igra na balote proširit će se i u.druge krajeve osim Dalmacije i nekih dijelova Italije. Engleski Kralj Eduard VIII kad je vidio i nekom primorskom selu kako seljaci igraju balote, zainteresirao se za tu vrst zabave. Ona mu se naročito dopala, pa je naredio da se nekoliko pari balota kupi i prenese na jahtu „Nahlin“. Naravno, interes engleskog Suverena za balote bio je kao mala senzacija sa Kraljevu puta rcgistrovan u domaćim i stranim novinama, osobito engleskim. I englesko visoko društvo, koje voli da oponaša navike svoga Kralja, već je počelo dla naručuje balote i da traži pravila igre. Balote je bilo lako dobaviti, ali sa pravilima nije bilo tako, jer ko bi i pcmislio da piše pravila o igranju balota, kada i svako dijete u bilo kome našem selu zna da igra balote. I naše otmeno društvo, koje voli da se zamaša sa zapadno-evropskim visokim krugovima, a naročito Englezima, počelo je da pokazuje interes za igranje balota, pa već neki iz Beograda i Zagreba naručuju balote i mole da ih se uputi u pravila igre. Sve to ponukalo je g. Juru Jelića. penzionera u Splitu, dugogodišnjeg igrača balota, da izradi pravila za tu igru koja su sastavljena na temelju običajnih pravila u raznim krajevima.

Kako izgleda, u najskorije vrijeme vidjet ćemo dame i gospodu, obučene u naročite dresove (bilo bi dobro du se za to upotrebe plavi radnički kombinezoni da se barem po tome vidi da je to pučki sport) na nekoj lijepoj livadi sa podrezanom engleskom travom kako se nabacuju balotama uz drukanje publike. Naravno, tada će igra na balote prestati da bude zabava i postat će sport, a prema tomo neće se negdje pod kupinom nalaziti vrč dobrog dalmatinskog vina, .niti će se čuti zavodljivi miris pcčenu jareta. Pit će se, valjda, limonada ili mlaki čaj, pod strogom pažnjom trenera, a rekorderi će biti slavljeni kao i u drugim sportovima.

Mnogi današnji strastveni igrači boća požalit će što njihova omiljena zabava postaje sport, ali opet i od toga će „narodna ?“imati neke koristi, jer će proraditi tvornice u Zelovu  i drugim promućurnim mjestima naše siromašne Krajine.

„Novo doba“ (Split), br. 205, str. 3, 02.09.1936.g.

Izvoz naših buća u Englesku – Englezi pogrešno naručuju buće u Italiji

Naš generalni konsulat u Milanu obavjestio je ministarstvo vanjskihposlova, konsularno odjeljenje u Beogradu da se Englezi u velike interesiraju za naše buće koje je engleski kralj Eduard VIII za vrijeme svog boravka u Dalmaciji bio nabavio. Tako su sada Englezi kod jedne milanske tvrtke naručili izvjesnu količinu buća i molili da im se ova partija uputi avionom u London. Ministarstvo vanjskih poslova obratilo se je sada Zavodu za unapredjenje vanjske trgovine koja je obavjestila splitsku Trgovačku i industrijsku komoru kao i Udruženje trgovaca o ovom slučaju i napomenuto kako sada postoji mogućnost izvoza naših buća u Englesku i moli da se na tim bućama stavi oznaka „Made in Jugoslavija“.

Po svemu izgleda da će igra na buće zahvatiti velikog maha u Engleskoj.

„Jadranski dnevnik“ (Split), br. 232, str. 6, 05.10.1936.g.