Dragi svitu i draga naša vlasti, pišen van s jadranskoga škoja, nije ni važno kojega, jel to Zverinac, Šolta, Lastovo, Vrgada, Zlarin, Šipan, Susak ili malešni Maun, koji se, zamislite, spominje u darovnici kralja Petra Krešimira IV. iz 1069. di se prvi put govori ono ‘mare nostrum Dalmaticum’, šta se posli devedesetih prominilo u ‘croaticum’, jer ko je to vidija da je jedna Dalmacija, a pogotovo niki otok, može bit kolijevka hrvatske državnosti.
Ali pustimo sad to, nije važno, isto ka ča vama nije važno s kojega škoja ja pišen, jer su van svi isti, za sve ovo na jugu jemate istu rič: kad dolazite na godišnji, dovoljno je reć ‘idem na more’ ili ‘bili smo na moru’. I tako je sve to ista stvar, komad stine, mrvu zemlje, borovina i bokun rive, sve utočano u more.
No, i krasne ribe, krasni momci, krasne cure i neke babe u crnome i dedeki. I magarci i peseki. To je isto ka kad bi mi dolazili k vama i govorili ‘idemo na grunt’, e pa sad nema veze koji ni di je, glavno da se ne razumimo.
Ali pustimo sad i to, nije važno, jer kako ja niman nikakvoga drugoga posla, misli mi odlutaju pa vako pridikan bez veze i po ure mi triba da dojden na ono bitno. Zbog čega pišen ovo pismo. E, di smo došli? Kako smo došli?
Niko ne zna. Samo se zna da kad su Grci na Vis i Hvar došli četiristo godin prije Krista, zatekli su tamo Ilire, a pradidi naši Iliri tamo su zatekli neke druge, a po svemu ima bit da su naši otoci naseljeni skoro četiri ijade godin prije nove ere, ako ne računamo prajude.
Zašto ovo govorin? Zato šta nan priti, po prvi put u istoriji, da nas nestane skroz naskroz. Kako to, a u raju živimo, jemamo našu državu, jemamo EU fondove, sve jemamo, kažete nan kad dođete liti. Tako lipo, odgovorit ću van, ča je na većini otoka prosječna dob priko pedeset godin, a svaki drugi od nas stariji je od 65 godin! Tek svaki sedmi je mlaji od dvadeset godin i to samo na nekin ‘jačin škojima’.
Od 1880. do 1990. broj bodula je pa za 30 posto, a do danas za skoro još toliko i tako nas je na 48 naseljenih škoji nabroj 132.443 po popisu iz 2011. i sigurno je još dobar broj od odonda partija, a plač diteta na škoju ritko se čuje.
Pa ča nan fali, zašto nestajemo? Lakše je nabrojit ča jemamo: nešto vinograda i maslinika koje još nije izila borovina, imamo apartmana, punih misec i po dan liti, lipe crikve i arkitekturu, prazne skule, mule i rive i iscrpljenoga mora koliko oćeš.
Dikoja butiga s trideset posto skupjin cijenama nego na kopnu, restorane koji rade samo u sezoni i nisu za naš žep, koji kafić tamo di takaje trajekt. Sunca. Vonja. Doseljenih divljih prasac da bi lovci jemali u ča pucat. Teško mi se sitit još čega. An bravo, jemamo i groblja. Pa koja grobja… Lipa, stara, š njima se najviše ponosimo prid fureštima. A napučena, nima mista više u njima po zlato da oćeš platit.
Reć ćete vi: jemate i trajekte, bila flota vozi tamo di niko pematan ne bi. Istina, nećemo se lagat. Svaka čast. A kako smo stari kuridu jušto po našemu guštu. U vrj glave deset milja na uru. Tako da kad krenemo iz Splita na Lastovo, sve lipo moremo razgledat, u sedan uri vrimena sve ti je na lagano. Jemamo jedan ujutro do grada i š njin se popodne vratiš doma, ča ti više triba. Ol je za nas više ić u tejatar oli u činematograf? Na izložbe i koncerte?
Eno Hvarani jemadu najstariji komunalni tejatar u Evropi, pa in zjapi prazan, priko deset godin ga obnavjadu. Nikako pinezi da dojdu. I ča bi nama tribale recimo teretane i sportske dvorane? Ol nan nije dosta žgobavanja po poju i vrtlu, ča bi mi tili? Ili domovi kulture?
Biži, triba jih sve užgat, i tako bi se tamo samo sastajali penšjunati i grintali po cile večeri. Čekadu nas grobja, tamo smo lipo svi na vrime uredili apartmane za vičnost.
Dica zovu i smiju se
Ne triba nan ni voda, ol nimamo gustirne i pijemo najzdraviju kišnicu. Ne triba nan ni kanalizacija, bome opremili smo se supermodernin crnin jaman, pa ako dikoja poteče i ulije se u more i po vrtlu, ol će bit šćete, sve je to eko. Evo, jopet san se pogubija. Počeli smo s trajektima, a završili na gnjoju.
Mladi su naš problem, ne bi ih vrag dovabija natrag. Zovemo ih: dojite, povedite prijateje da nan zima nije ovako pusta, pa će se potrošit u restoran, u butigu, profitirat će trafika, bit će drago i popu, sam je ka ćuk, jema ovde još pametnoga svita, učinite izlet, da samo ne ločete kafe i pušite po gradskin kafićima.
Ne bi jih parangalon doveja vanka lita. Da jin je skup trajekt, da in prijateji padnu u nesvist kad vididu da je auton do Šolte ili Brača 260 kuna za zimski privoz, a litnji 320 kuna. Zimi je do Staroga Grada 510 kuna poć i vratit se, liti 640 kuna, viška zimska je 620 kuna, a litnja 740 kuna, i sve tako redon do Lastova di je zimska karta 884 kune, a litnja 1060 kuna! Samo za auto, bez karte za čejad! Jo, da znate ča nan govoridu:
– Skužajte, ali nismo popizdili. Jel vi razumite koliko je to rezervari goriva za tih tridesetak, neka je i pedeset kilometri? Pa mi se moremo pokrcat u tonobile, ić u najboji restoran uz more, platit benzine dvajst kuna, najist se i nalokat, pa ić doma kad oćemo – samo ča bi vaš trajekt platili za doć u tu pustoš.
Jesu li ti vaši u vlasti ikad čuli da evropske zemje ča jemadu škoje da bi privukli svit na škoje daju vikend karte skoro pa mukte. Samo da su trajekti puni, da građani idu vižitavat škoje. A naši trajekti vozidu dva auta i nikoga nije briga, rađe partidu prazni nego da Splićanima, Imoćanima, Sinjanima, Dubrovčanima, Zadranima i Šibenčanima otvore put na otoke. Viruj mi, stari, 95 posto svita dalmatinskih gradova nikad nije bilo na škojima koji su in prid noson. Boje da i vi priko zime dojdete u grad a ne se tamo smrzavate – očitaju nan bukvicu dica kad ih zovemo na škoje. Pa nazovedu opet za pet minuti:
– Zaboravili smo van reć: možedu li van trajekti još sporije vozit?! Deset milja! Šesnajst kilometri na uru! Pa brže su vozili parobrodi prin sto godin, da ne spominjemo one stare vapore prije šezdeset godin ča su išli 15 milja na uru. Rimac je potira auto 360 kilometri na baterije, a oni puzidu na onolike motore! Ne možeš jude od srama zvat.
A sve je skuplje za trideset posto nego na kopnu. Znate li da pedeset posto evropskih škoji nima PDV-a? A šta ako ti uteče trajekt, a zadnji je u pet popodne? Neću ni spominjat da oni jutarnji gre u pet i po ujutro, kad pošteni svit spava. A di ćemo kad se smrkne, mogli bi se horori snimat po malin mistima. Ma bižite i vi i škoji, jedva smo se spasili ča smo utekli – završavaju oni ovu pištulu i podjebu za kraj:
– Pozdravite nan Hrvatske šume. I ne zaboravite platit ono njijovo ‘gospodarenje šuman’…
Znamo mi ča ovo zadnje znači – škoji su prikriveni borovinon, izija je bor svaki vinograd i maslinik, prikrija svaku pristavu i gomilu. Izgubiš li se, gotov si, neće te Stipe Božić nać. Ako plane požar, goridu loze, masline, ovce, kuće, judi. Sve ča je blizu borovine, a ona je došla blizu svega. U ona davna apostolske vrimena, kad je bija koji šolad više, obašli smo Francusku, Austriju, Češku, Njemačku, Italiju…
Šta će mo s rezolucijon?
Sve okopano, svaki metar pod nasadima, a šume ka apoteka, svako cablo na svoje misto, pari da svako jema svoje ime i bezime, uredno čisto… To se zove gospodarit državon i šumama.
Naši škoji prikriveni su beskorisnon džunglon, toga vraga ne možeš naložit, ne koristi ti ka daska, greda, ćuća ono malo zemje koje su naši didi oteli kamenu, da mi je znat ko je prvoga posadija…
A onda, u pravu su dica, ali ča smo mi za to krivi? Ja znan da bi se puno njih vratilo kad bi se samo jedna plaćica mogla zaradit, da je koji pogonić, fabričica, pa par ijad kun plus poljoprivreda i ribanje, manji porez, bome moglo bi se…
Ovako, sve nas je manje, političari dolazidu samo liti izist, popit, okupat se i obećat koju sanjariju. Davno smo pristali virovat u to. An, bravo, uzbalija san se, a najvažnije nisan nota: eno je Evropska unija, Bog jon da zdravje, donila Rezoluciju o škojima.
Ervaska, ča jema najviše škoji na Mediteranu, odma iza Grčke, doznala je za ti dokument sa kašnjenjen od misec i po dana. Ka da su u Brisel poslali jedan naš trajekt, oni od deset milja, po papire. I vidi, pripoznali su oni gori sve ča nama doli triba. Pametan svit, velike riči, velika rišenja. Postavili su nan dijanjožu boje nego ča bi dotur Luiđi. Potrudili se dat i rišenja. I sad san ja tija pitat vas, a zato van ovo i pišen – ča ćete vi napravit po tome pitanju? An?
P.S. Evo mi žena govori: ‘Ludonjo, krepat ćeš prin nego ti oni odgovoridu, a ako ča i napišedu, lagat će. Ajde donesi dvi bije za špaker i ostavi se ćorava posla…’ Pustite vi nju, malo je nagla.
Vaš virni bodul barba Jere, vlastoručno
Piše Damir Šarac