Nekada sam voleo Krašiće. Nije bilo vode ili je dolazila tu i tamo, ali smo se snalazili – kad bi nam je na kratko pustili (svakog drugog dana po 2 sata), hvatali bismo je koliko smo mogli i kako smo stizali. Neki su sakupljali kišnicu, plaćali cisterne… Usavršili smo bili brzo pranje suđa i veša i tuširanje sa 2-4 litre vode, koju smo grejali uz pomoć sunca (‘flaširanje’ :)). Deca su skakutala po plaži, igrala se… Mi se družili, odmarali, uživali…
A onda je neko, ima tome par godina, zaboravio da zavrne ventil. Kasnio je taj dan bar četvrt veka u odnosu na obećanja nadležnih, ali neka. Naivni i prostodušni vikendaši krenuli da popravljaju davno kupljene bojlere i veš mašine, da sređuju kupatila… Radovali smo se, što neko i na nas misli. I tu bi, u nekom normalnijem vremnu i okolnostima trebalo da bude kraj ove priče, ali…
Nije ona (voda) zbog nas, koji smo tamo decenijama, puštena, Sve je postalo jasno već prve ‘vodene’ jeseni kad je teška ‘bolest’ počela da se širi po dojučeranjim plažama – teška mehanizacija, miniranja, beton, majstori… Plaže krenule da se smanjuju, kamen, šljunak i pesak da se pretvaraju u beton, uske ulice i prolazi stadoše se dodatno sužavati… Vila do vile, na samoj obali (na “pjenu od mora”), na svuda i zauvek zaštićenom morskom dobru.
Nije nama puštena voda, već se u Krašićima izlila i ne prestaje da se izliva kanalizacija. Težak se smrad okomio na nas – bahatost svekolika, bezobzirni lopovluk i otimačina, uzurpacija i bezobrazluk…
Naivni i prostodušni vikendaši se žalili, pisali medijima, udruživali i organizovali, ali spasa ni od koga i ni od kuda.
Spremam se put Krašića već za par nedelja. Znam, pitaće me deca gde će da se kupaju, kako je čika sa slamnatim šeširom smeo da zagradi našu plažu, zašto viče kad se deca igraju tamo gde se igraju od kad znaju za sebe i zašto im govori sve te ružne reči kad se oni samo igraju…
Objasniću im nekako, nadam se. Dobra su to deca.
Objasniće i meni neko, nadam se.
/čitalac Boka News-a, ime poznato redakciji/
