Prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je na današnji dan pre 19 godina u dvorištu zgrade Vlade Srbije mecima iz snajperske puške, a kao razlozi za ubistvo najčešće se navode namera da se zaustavi proces demokratizacije i modernizacije, korenite ekonomske i socijalne reforme i obračun sa organizovanim kriminalom, dok deo srbijanske javnosti i dalje insistira na utvrđivanju političke odgovornosti za ubistvo.
Na Đindića je 12. marta 2003. godine u 12.25 časova dva puta pucao pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) Zvezdan Jovanović, nakon čega je Đinđić prebačen na Urgentni centar Kliničkog centra Srbije gde je umro nakon operacije.
Grupu koja je je organizovala atentat predvodili su nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i vođe takozvanog “zemunskog klana” Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum.
Ulemek i Jovanović osuđeni su pred Specijalnim sudom u Beogradu na 40 godina zatvora, a presudu je potvrdio i Vrhovni sud Srbije krajem 2008. godine.
Jedinica za specijalne operacije (JSO), često nazivana “elitnom”, bila je deo Resora državne bezbednosti srbijanske policije, a začetak jedinice se vezuje za sukobe u Hrvatskoj 1991. godine.
Praktično je nastala fuzijom takozvnanih “knindži”, predvođenih osuđenim ratnim zločincem Draganom Vasiljkovićem zvanim Kapetan Dragan, i Srpske dobrovoljačke garde ubijenog ratnog profitera Željka Ražnatovića Arkana.
Iako je služila režimu Slobodana Miloševića, JSO se 5. oktobra 2000. godine tokom svrgavanja Miloševića svrstala na stranu novoizabranih demokratskih vlasti, a 1. aprila 2001. godine učestvovala je u Miloševićevom hapšenju.
U novembru 2001. godine JSO je otkazala poslušnost i novim vlastima, i uz upotrebu borbenih vozila i naoružanja, naočigled preplašene i nemoćne javnosti, blokirala autoput u Beogradu, tražeći hitnu smenu ministra unutrašnjih poslova, načelnika Resora državne bezbednosti i njegovog zamenika.
Navodni povod za ovakav “protest”, zapravo pobunu, bilo je hapšenje i izručivanje dvojice optuženih pred Haškim tribunalom koje je, između ostalog, “uznemirilo” članove JSO koji su se uplašili da bi i sami uskoro mogli da se nađu u Hagu.
Zbog toga su pored pomenutih smena zatražili i donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, što je bio i zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije i Đinđićevog političkog oponenta Vojislava Koštunice koji je uniforme u kojima su “protestovali” pripadnici JSO poistovetio sa lekarskim mantilima:
“Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari, oni izađu u belim mantilima… Protestuju pripadnici JSO, oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… Mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju.”
Atentatu na Đinđića prethodila je i njegova izjava data krajem 2001. godine da će 2002. biti godina borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji što je rezultirao i usvajanjem Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala.
Tim zakonom, između ostalog, uvedena je i institucija svedoka-saradnika, a prvi svedok-saradnik Ljubiša Buha Čume javno je optužio “zemunski klan” za mnogobrojna krivična dela.
Takozvani “zemunski klan” bio je organizovana kriminalna grupa stvorena 2000. godine koja se bavila iznudama, odnosno reketom, prodajom narkotika, krađom automobila i otmicama.
Klan je brzo sticao moć jer je imao dobre veze u policiji, a poznanstvo Spasojevića i Lukovića sa Ulemekom obezbedio je klanu veliki “autoritet”.
Budući da su shvatili da je najbolji način zarade bila otmica, članovi “zemunskog klana” su se specijalizovali za otmice imućnih i uticajnih građana, i članova njihovih porodica.
Dokumentovano je najmanje 12 otmica od kojih je “zemunski klan”, prema procenama, dobio više od 15 miliona evra, a javnosti je vereovatno najpoznatija otmica srbijanskog biznismena Miroslava Miškovića.
Spasojević i Luković ubijeni su 27. marta 2003. godine, 15 dana nakon atentata, u sukobu sa srbijanskim policajcima tokom vanrednog stanja i policijske akcije “Sablja”, koji su bili odgovor države na Đinđićevo ubistvo.
Iako njegova politička zaostavština svedoči da je bio demokrata, Đinđića su u najmanje jednom slučaju poredili sa doživotnim predsednikom Jugoslavije maršalom Josipom Brozom Tito.
Đinđić je sredinom februara 2003. povredio levu nogu dok je igrao mali fudbal u meču između timova Vlade Srbije i Žandarmerije, zbog čega je operisan, a na nogu mu je stavljen gips za koji se ispostavilo da će ga nositi do kraja života.
Na mitingu Srpske radikalne stranke održanom 23. februara 2003. godine, prilikom njegovog svečanog ispraćaja u Hag, gde je kasnije osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja progona i progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini 1992. godine, predsednik te stranke Vojislav Šešelj se od svojih sledbenika oprostio rečima:
“Ološ ne može dugo da vlada Srbijom, ološ će morati na dno duboke i mutne reke, gde mu je mesto.[…]Misli Zoran Đinđić da može 12 godina, da intenzivno posluje sa mafijom, da učestvuje u svim mafijaškim delatnostima, a sad po nalogu Amerikanaca tako jednostavno da otpiše mafiju. E, ne može.”
Tadašnji Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić na istom mitingu je izgovorio:
“Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića – recite mu i da je Tito pred smrt imao problema sa nogom.”
Đinđić je ubijen za manje od 20 dana, a Nikolić je devet godina nakon toga u drugom krugu izbora pobedio Borisa Tadića i postao predsednik Srbije.
Velika povorka građana oprostila se od Đinđića 15. marta 2003. godine, kada je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Godišnjice ubistva Zorana Đinđića obeležavaju se polaganjem venaca predstavnika vlasti na mestu ubistva, odnosno takozvanom “šetnjom za Zorana” članova opozicije.
