Konobu nećemo imenovati, dobra je to konoba, mol je bio dobar, blitva domaća, maslinovo ulje bračko, dakle izvrsno, a posluga brza i ugodna. Priča se dogodila onog trenutka kad smo čuli komešanje i vrisku koja je dolazila s jednog od udaljenijih stolova, a par trenutaka kasnije je mlada Amerikanka istrčala vani u suzama.
Prekidamo obrok i pitamo konobara što se dogodilo, nanjušili smo već priču u ovome, a on malo zbunjen, malo iznerviran nam samo u prolazu kaže: „Donio sam joj ribu.“, prepričava zgodu iz jedne splitske konobe Splitski dnevnik.
Sad nama ništa nije jasno, gledamo u ribu koju on odnosi prema kuhinji, izgleda sasvim normalno, čak primamljivo. Ostatak društva nije siguran što napraviti, pa provjeravamo još jednom s Androm, konobarom koji nas često poslužuje, u čemu je problem?
„Je..ga, gužva je, nisam obratio pažnju, njima inače uvijek maknem glavu kad poslužujem…“
Da, mlada Amerikanka je bila zgrožena ribljom glavom na tanjuru, kasnije smo i shvatili da je vikala „It has eyes!“ (Ima oči!)
Pitamo Andra je li to čest slučaj, kaže nam da i nije baš, ali da ga često mole prekomorski gosti da im očisti ribu ili škampe, a obično to on odradi i sam. Ovaj put nije, a naletio je očito na djevojku osjetljivije naravi, koja je, eto htjela ribu onako kako izgleda u dućanu.
Nazvali smo naknadno par poznanika koji se bave ugostiteljstvom, kažu da su se susretali sa svakakvim zahtjevima, a da je čišćenje ribe doista nešto što uobičajeno rade. Postoje različiti običaji, ne sumnjamo ni u to da bi malo koji Hrvat rado jeo frigane skakavce.
Kažu nam sugovornici da su im Britanci i Skandinavci nekako najotvoreniji po pitanju novih stvari, i da kad nešto ne znaju, jednostavno pitaju i nemaju problema s kušanjem novih okusa.
Mlada Amerikanka je sačekala svoje društvo, je li kasnije otišla pojesti fishburger, ne možemo znati, a i nismo se trudili saznati.
