U okviru Novembarskih dana 2025, JU Gradska bibliteka Tivat organizovala je gostovanje Mila Lompara, istoričara književnosti, esejiste i univerzitetskog profesora. Profesor Lompar održao je predavanje na temu “Luča mikrokozma” povodom 180. godišnjice od objavljivanja djela.

“Drago mi je da sam u prilici da po drugi put pred tivatskom publikom kažem par riječi o klasiku srpske kulture Petru II Petroviću Njegošu. Ovog puta o njegovom, kako je sam rekao, najmilijem djelu, koje ove godine obilježava 180 godina od kad se pojavilo pred licem sveta” rekao je Lompar.

On je istakao da je riječ o izuzetnom spisu, ne samo u književnosti našeg naroda, nego i u širem horizontu evropskog pesništva.

“Činjenica da se on pojavio na srpskom jeizku u velikoj meri je određen njegovim statusom, koji bi se mogao nazvati čudom jezika i kulture. U prostoru premreženom dejstvom različitih sila, pojavilo se delo koje u svom sadržaju označava važnu aktuelizaciju platonskog, neoplatonskog i hriščanskog predanja. Ovo je jedinstveno delo u celoj književnosti Balkana. Posle jedne duge ćutnje i zrenja pojavila se pesma Misao, koja je skrenula pažnju jednim svojim oblikom. Ta pesma se često uzima kao embrion Luče mikrokozma, i ima osnova za takvu impresiju. Ali treba oprezno pristupiti takvoj ocjeni. To je jedan put unutrašneg duhovnog kretanja. Iz Rusije Njegoš je donio prevod Miltonovog Raja, što je proširilo njjegov horizont. Poznato je da je Njegoš čitao i Platona, kao i sa ruskim piscima koji su zaokupili njegovu pažnju. Dosta toga saznajemo iz njegove bilježnice. Vidi se da je pesnik duhovno uzrastao. To su sve uslovi koji su posredno uticali na nastanak djela Luča mikrokozma.

Lompar u svom predavanju ukazuje da se u četiri nedelje velikog posta, Vlaidka potpuno izdvojio iz sveta i uzimao je samo vodu i malo hleba. Njegoš je pristupao stazom unutrašnjeg iskustva. Ono, kaže Lompar, ima svoje stepene,svoje stadijume.

“To je prilično jasan put u kojem se odvija kretanje ka najunutrašnjijem statusu čovekovog JA. Luča nije samo spev o nečemu što se dešava spolja. Ona je kroz sve to, priča o jednom unutrašnjem putu čovekovog samorazumevanja. Njegoš je tome pristupao iznutra. Treba proći tri stadijuma. Prvi je orijentacija u svetu. Odnosi koje čovek uspostavlja sa svojom okolinom. Drugi momenat unutrašnjeg iskustva je ono što se zove rasvetljenje egzistencije. Čovek se okreće samom sebi i postavlja pitanja o svojoj egzistenciji. To su već dramatična pitanja. Ne samo pitanje šta je čovek, nego i pitanje: ko sam ja?  Luča je dakle spev dubokog unutrašnejg propitivanja. I treće, ono što se zove metafizika. Nešto što podrazumeva susret, viđenje, razumevanje onog što se naziva Bog. To je jedan lični put do Boga. Od JA stiže do Boga, preko smaog sebe, unutrašnjom stazom ili putanjom razumevanja. Mi u Luči prisustvujemo jednom vrlo preciznom putu kojim se stiže do samorazumevanja ličnosti. Dakle, obrazovanje ličnosti unutar čoveka. Biti čovek nije dovoljno za ovu dimenziju iskustva, već je potrebno postati ličnost. Ta činjenica ima obavezujući značaj. Otud je spev dosta težak”, rekao je Lompar.

On ističe da je Njegoševa kompozicija dosta jasna te da prva dva pevanja govore o ushodu duše ka nebu, odnosno božijem prestolu. Ostala tri pevanja su o sukobu na nebu i pobuni Satane.

“U šestom pevanju se utvrđuje da će Zemlja nastati kao posledica nebeske bitke i govori se o čoveku na Zemlji kao posledici nebeske bitke. Dakle, Luča je delo o postanku Zemlje. To je neki opšti okvir. Međutim, tu ima izvesnih rezervi. Njegoš nije išao uz klasična rešenja. On je uneo osećanje koje spada u ono što se zove heterodoksno. Dakle nije ortodoksno. Učenje koje izlazi iz okvira pravovernog učenja. I to je izazvalo mnogo pažnje kod interpretatora. Najpreciznije određenje, sad već klasično, izneo je vladika Nikolaj Velimirović u knjizi “Religija Njegoševa”. On pravi jednu razliku koja će se održati. On kaže, da iako je Njegoš koristio nepravoverne motive, on je bio istinski religijski nadahnut. Velimirović uvodi tu razliku koja je veoma važna, između pesničke religioznosti i dogmatske religioznosti. Ta dva sloja pesničke ličnosti se dodiruju ali se ne mogu potpuno poklapati. Dakle, knjižvnost je specifična vrsta iskustva koja se ne može svesti na druge oblike kazivanja o svetu, uključujući i relgijsko. Tolstojeva slika rata nije istorijska slika. To je drugo shvatanje sveta. To važi i za Luču mikrokozma. Njegoš je napisao posvetu koja je izuzetno značajna i izuzetno umetnički uspešna. Ona je došla kao plod unutrašnjeg puta ka saznanju. To je mističko iskustvo. A to nije senzacija, nije samo doživljaj, već autentična forma saznanja. Mistik svedoči o saznanju, a ne samo o događaju, o fantaziji. I čitaocu je potrebno strpljenje. Pogotovo današnji čitalac koji je pomalo odviknut od strpljenja. Treba zaboraviti svoje navike, da bi shvatio da to što čita nije ništa spoljašnje. Nije pričao nečem što se saznalo, nego je njegova priča o njemu samom. Ta posveta napisana je izvan ovih šest pevanja i ona je kruna unutrašnjeg saznanja. Posvećena je njegovom nastavniku Simi Sarajliji. On je važna ličnost u Njegoševom životu. On je bio njegov učitelj. On ga je nekako pesnički pripremio za tu kombinaciju između narodne tradicije, folklora, običaja, govora i umetničke pisane književnosti. Sarajlija nije za Njegoša bio samo spoljni učitelj. Njemu je Njegoš napisao i pesmu na vest da je Sima Sarajlla umro. Njegoš je poslao Luču u Beograd gde je Sarajlila objavio. Sam spev je primećen. Jovan Subotić je rekao nekoliko pohvalnih rečenica o ovom delu kad je Njegoš umro. Ali realno pao je u senku Gorskog vijenca. Ono je bilo mnogo popularnije i bliže ljudima. Luča je ostala kao izvesna tajna pesnikovog duha koja se počela rasvetljavati početkom 20. veka. I nije tu bilo predrasuda”.