18.2 C
Kotor

Slušaj online radio

Juče prepodne u autobusu od Tivta put Kotora…

Lokalni autobuski sobraćaj – čekaju prevoz kao malo vode na dlanu – foto M.D.P

Kako redovno koristim javni prevoz u Kotoru, u prilogu Vam šaljem članak tj. otvoreno pismo koje bih molila bih da objavite u okviru Vašeg medija.  Smatram da je važno da se čuje glas građana na ovu temu kako bi se skrenula pažnja na ovaj zaista gorući problem, piše naša čitateljka dr Jelena Goranović:

“Po malo gužva (ni slučajno onako kako umije da bude, uglavnom svi putnici sjede) i jedna gospođa s negodovanjem kaže “Što ovi turisti ne uzmu taksi nego idu ovako autobusom?! Znaju li oni da mi u Kotoru imamo taksi?”, verovatno misleći na par strankinja s malom djecom koje su sklopljena kolica stavile pozadi u prolaz između sedišta jer drugde nisu imale.

E sad, svako ko je i malo putovao po evropskim gradovima zna da turisti, kao uostalom i građani, uglavnom svuda koriste javni prevoz a ređe taksi. Ali nije sad tema to je li doticna gospođa bilo gdje mrdnula iz ovih krajeva ili ne, već me njena reakcija potakla da razmišljam o jednom mnogo dubljem problemu koji se tiče svih nas.

Njen komentar ukazuje na to da je pojam “javni prevoz” (koji često zovemo “Blue Line”, jer već godinama isključivo oni voze linije u našem gradu) u svesti svih nas zapravo sinonim za “dva polu-raspala autobusa koja idu na svakih sat vremena mada povremeno i kasne ili čak preskoče vožnju kad su gužve”. Rekla bih da samo nekih 200 nas koristi ovaj prevoz redovno, a po gospođinim riječima bi se čak moglo zaključiti da je to neka naša privilegija na koju turisti naravno ne treba da imaju pravo.

Ono oko čega bi gospođa, kao i svako od nas, zapravo trebalo da negoduje je NE ZAŠTO su turisti u autobusu i još se pri tom drznuli da utovare i dječija kolica, već ZAŠTO Opština i dalje ništa ne čini da bi nam omogućila javni prevoz dostojan tog imena, prevoz koji bi pre svega nama građanima olakšao život i vratio nam lično dostojanstvo.

Pod ‘dostojanstvom’ ne mislim samo na pravo nas (privilegovanih?!) redovnih putnika da se ne vozimo više u neprikladnim vozilima, gde samo gledam gde ću pocepati najlonku ili će me neko zveknuti torbom, gurnuti mi svoju zadnjicu u facu dok se provlači izmedju sedišta i slično. Ne, mislim i na dostojanstvo da ne stojimo po sat i više na ulici čekajuci autobus koji može uopšte i da ne dođe.

A zamislite još i takav luksuz (dozvolite mi malo da fantaziram, imam bujnu maštu!) da imamo prevoz koji bi nam omogućio da ne razmišljamo previše o redu vožnje i svoje obaveze planiramo kako god nam odgovara jer znamo da autobus nailazi svakih 15-20 minuta, i da još pride možemo da uzmemo autobus i skoknemo do industrijske zone kad nam zatreba!

Ne mogu a da ne pomenem i dostojanstvo pa, na kraju, i osnovna ljudska prava ljudi sa malom djecom u kolicima, invalida i starih ljudi  – tužno je gledati starce kad se jedva penju uz strme i uzane stepenice da udju u autobus, a ovaj naš “javni prevoz” apsolutno nije čak ni opcija za ljude u invalidskim kolicima. Pa da, zašto bismo kao ostale zemlje brinuli o ovim demografskim grupama, neka se snadju već nekako… kao sto reče ona gospođa juče, neka uzmu taksi!

Naravno, ne treba da vam govorim da bi takva transformacija javnog prevoza o kakvoj govorim išla na ruku ne samo nama koji ga već sada redovno koristimo (uključujući i vozače ovih autobusa koji su pravi superheroji jer voze često bez odmora a sa ogromnom dozom strpljenja i vještine), već bi unapredila uslove života i svih naših sugrađana. Broj onih koji biraju da idu u grad autobusom umesto kolima bi se sigurno povećao ako bi ovaj javni servis bio podignut na neki prihvatljiv standard, a samim tim bi se i broj automobila na putu drastično smanjio – jer, kako nam je objašnjeno na nedavnoj prezentaciji NVO Expedio vezanoj za unapredjenje javnog prevoza, jedan prosečan autobus može prevesti onoliko putnika koliko stane u 40 automobila.

Zamislite samo, 3-4 autobusa na sat na jednoj autobuskoj liniji bi u svakom trenutku značilo 120-160 automobila manje u saobraćaju!

Zamislite: saobraćaj teče brže, kako za nas u autobusu tako i za vas koji idete kolima!

Vozači, zamislite i to da od jednom nema više zastoja i stresa oko traženja parkinga, nego kao gospoda dođete u grad, lako nadjete mesto za parking, pa čak i kafu natenane imate vremena da popijete umjesto da jurite u bijelom usijanju.

A tek će turisti, kojima je ionako trauma da voze po ovom našem putu uz more, više nego rado ići našim javnim prevozom, što znači onda JOŠ manje zastoja (pogotovo između Lepetana i Mua, gde vozači koji nisu odavde prave totalnu blokadu a mi svi besnimo na njih iako je njihova neveštost razumljiva s obzirom da nigde na svetu ovakav put ne bi bio glavna saobraćajnica u dva smjera). I opet… zamislimo kako smanjenje broja tih “nesposobnih” turista za volanom čini naš život lakšim i ljepšim!

Kotor – Muo

Vraćam se opet na početak price i izvinjavam dotičnoj gospodji ako prepozna sebe u ovom mom pisaniju. Ponavljam, nije problem u njoj već me je njen komentar samo potakao da sagledam suštinu problema. Izgleda da smo nekako svi već godinama prihvatili status quo: ko je morao i mogao, prilagodio se upotrebi ovako jadnog prevoza i prihvatio besomučan gubitak vremena i ljudskog dostojanstva, a ko god može to da izbjegne (npr. ima kola) jednostavno ne koristi autobus.

I eto, kukamo svi, i vozači i korisnici javnog prevoza, ali uglavnom svi upiru prst na pogrešnu stranu.

Krivi su nam turisti vozači za potpuni kolaps saobraćaja i kvaliteta života tokom sezone koja, eto, iz godine u godinu sve duže traje, a krivi su izgleda i oni turisti koji nam prave gužvu u autobusu.

Osim turista, naravno, upire se prstom i u Blue Line – sram ih bilo što prevoz nije bolji! Ali zapravo nije kriv Blue Line, oni su jedna privatna firma koja naravno da samo gleda svoj profit i nije ni u kakvoj obavezi prema nama građanima osim da nas bezbjedno preveze. Blue Line je jedino u obavezi prema našoj Opštini jer sa njima imaju ugovor, i Opština je ta koja treba da im na osnovu potreba građana postavi uslove poslovanja do sitnih tančina (znači redovnost, broj linija, kvalitet vozila), i kontroliše ispunjenje tih uslova. U svim normalnim poslovnim odnosima, ako jedna firma ne ispuni ono što se od njih očekuje, ili izgubi ugovor (dobije ga neka druga firma) ili čak plaća odštetu klijentu (u ovom slučaju to bi bila Opština).

Dakle jedini pravi krivac je Opština, koja izgleda apsolutno ne namjerava da se posveti razvoju javnog prevoza u cilju rasterećenja saobraćaja i, samim tim, poboljšanja kvaliteta života svih nas tokom cijele godine.

Nedavno je Expedio sproveo veoma uspešno istraživanje i sastavio listu preporuka o javnom saobraćaju ali bojim se da će i to ostati mrtvo slovo na papiru kao i slično istraživanje i predlozi iz 2016. I koji je razlog za to? Pa krivci smo MI, što po malo samo negodujemo, tek po neki komentar na Fejsbuku, na autobuskom stajalištu ili, kao gospođa juče, u autobusu, ali ne vršimo nikakav ozbiljan pritisak na jedinog odgovornog krivca oko problema koji strahovito ozbiljno utiče na naše psiho-fizičko zdravlje. Moje pitanje je samo: Dokle?!

/Autor: Dr Jelena Goranović/

Najčitanije