30 C
Kotor

Slušaj online radio

Razgovor sa prof. dr Miodragom Ostojićem – Kako sačuvati srce

Dr Ostojić

Prof. dr Miodrag Ostojić kardiolog, čovjek blistave karijere i besprekorne biografije redovni član Srpske Akademije Nauka i Umjetnosti, profesor na američkom univerzitetu, rukovodilac Kardiologije u Kliničkom centru Srbije, radio i na Institutu za kardiovaskularne bolesti na Dedinju, ordinira na Klinici Konzilijum u Podgorici, autor brojnih stručnih knjiga i radova.

Profesor Ostojić čitava ljeta i svaki slobodan trenutak provodi u Budvi i Krimovici sa svojom porodicom.

Profesore Ostojiću, kako ste poslali ljekar kako ste odlučili da se time bavite?

Ja sam generacija odmah posle rata, kada je biti doktor bila velika stvar, ne biti professor, nego terenski doktor. Meni je majka to razvila, kada terenski doktor uđe kod nas u stan, mali stan na mansardi u Džordža Vašingtona 32 u Beogradu, “u krugu dvojke”, to je kao da je ušao Bog. Kasnije se desilo, kada sam imao deset godina da sam oboleo od reumatske groznice, to je od bolesti krajnika i bakterije streptokok, bole zglobovi ali ujeda srce. Išao sam često na kontrole kod kardiologa i tako, polako, od ubačenog tog velikog poštovanja prema profesiji lekara, znao sam već kao desetogodišnjak, već u osnovnoj školi da ću ja biti doktor. Dugo sam u medicini i neke platforme sa kojih sada nastupam  su dva medicinska fakulteta, Medicinski fakultet 1971.godine, Fakultet u Banja Luci od 2015. I dve Akademije nauka, dopisni sam član od 1999. inostrani dolazim sa dve platforme.

Bavili ste se šahom i šah je imao veliki uticaj na to da postanete ljekar. Objasnite nam tu vezu, šah i medicina.

Šah je bio neki moj tajni saveznik, jer šah te uči koncentraciji i strpljivosti, u šahu postoji strategija, što je bitno u životu, ali i taktika, vrlo su važne ideje, gde raspoređuješ svoje snage. Šah je jedna jako poštena igra jer pobeđuje bolji i nije važno šta su ti otac, majka, kakvog si materijalnog stanja, tako da, igrajući šah, još od pionirskih dana naučio sam, kada me je otac odveo u Dom armije u Beogradu, na trećem spratu je bio Šahovski klub “Partizan”, kasnije sam igrao u omladinskoj reprezentaciji, na omladinskim prvenstvima. Kada sam upisao fakultet, 1965. Igrao sam na Omladinskom prvenstvu u Groningenu, gde sam bio treći, što je za mene veliki uspeh. Šah te uči nečemu što ti je važno u životu, od poštenja do truda, a i ono što je vrlo važno, u šahu naučiš da ceniš i boljeg od sebe i uvek želiš da se družiš sa boljim od sebe, jer tako sebe poboljšavaš.

Radeći ovaj posao  kako sam ga ja radio na tri polja koja su usko vezana, to je zdravstvo, da lečimo bolesnike, odnosno, da preveniramo da oni obole, što kaže naš narod, bolje sprečiti nego lečiti, u vezi toga je da učimo i da imamo naslednike, to je edukacija i zato sam i postao professor na Medicinskom fakultetu i treće, to je naučno-istraživački rad. Danas i nema toliko želje kao što je postojala u moje vreme  da se uđe u tu edukaciju da postaneš asistent, docent, profesot, a to je vrlo važno zato što poboljšava i tvoju sposobnost da lečiš bolesnike. Osnovno je da bi ušao u tu edukaciju i naučno-istraživački rad da pratiš svoje bolesnike, ne sad si ga pogledao i on se izgubio. Ja posedujem čitavu bazu podataka skoro svakog ko je bio kod mene imam telefon, telefon komšije i ako  mi se ne javi, ja se javljam njima. Da vidim da li je taj čovek dobro, jednostavno da li je živ. Tako da u tom trostrukom igranju, ja bih rekao  da je to jedno igranje, ako tebi to nije igranje, onda to ne možeš da radiš. Znači, pacijent, edukacija, naučno-istraživački rad jedno vuče drugo.

Vi ste professor na univerzitetu u Americi, jesu li bolji naši student ili američki? Kome radije prenosite znanje?

Mi smo, da ne zvuči rasisitički jedna vrlo pametna nacija, pametna grupa ljudi. Svi naši student koji su otišli u Aeriku dobro su prošli. Razlikuju se sistemi edukacije. Tamo je sistem edukacije takav da je student stalno na poslu. Od ujutru do uveče. Za ručak, dobije besplatan ručak, ali tu, dok jede on ima neku konferenciju, odnosno prikaz slučajeva, najnovije stvari, onda, popodne ima užinu, a za to vreme mu prikazuju šta je bilo u Sali za kateterizaciju. Ujutru ima opet neku užinu, tu mu prikazuju šta je bilo u eho-kardiografskom kabinetu. Znači, rad tamo je na neki način organizovaniji i zato tamo kad neko samo upiše medicinu, on može kod banke da dobije kredit za kuću jer se zna da će taj čovjek završiti nešto jako vredno i zarađivati vredno. Ti fakulteti koštaju. Najgore dve stvari koje mogu da se dese Amerikancu je da treba da školuje decu i da se razboli. To košta. Međutim, tamo najbolji studenti su oslobođeni dosta tih plaćanja, sportisti.. Imamo masu naših mladih studenata koji su dobri sportisti i koji su dobili stipendije na tim čuvenim fakultetima od Čikaga, Jejla, Prinstona, Harvarda, Hjustona… gde god zagrebeš naći ćeš nekog našeg čoveka. Sad jedna moja doktorantkinja bivša koja je završila i odbranila taj doktorat ide na Mej kliniku i ja sam tamo video da li neko može da joj pomogne od naših ljudi, znate koliko ima naših ljudi na Mejo klinici, fantastično. Ima čovek koji je zaista svetska klasa, Ognjen Gajić, pulmolog, on je pomogao da ta moja bivša doktorantkinja tamo ode. Tako da nas ima svuda i da hoćemo da pomognemo jedni drugima.

Vi ste autor brojnih stručnih radova, publikacija, knjiga.. između ostalog ste napisali knjigu “Stres i iznenadna smrt”, recenzent ste bili u knjizi “Iznenadna smrt u sportu”, možete li da nam kažete kako stress može da dovede do smrti i kako dolazi do iznenadne smrti u sportu?

Budući da sam se bavio skoro svim oblastima u kardiologiji posvećivao sam se i sportistima. Jedno vreme sam čak šef zdravstvenog stručnog štaba FK “Crvena Zvezda”. Tu me nisu najbolje razumeli, ali ja sam bio jedan od retkih koji nije tražio te karte za utakmice, jer mene više interesuje tenis i košarka i igrao sam i šah, ali sam se posvećivao tim sportistima, pisao sam o tome članke. Tu su moguća dva scenarija. Jedan je da imaš izvesne urođene sklonosti ka iznenadnoj srčanoj smrti. Postoje takozvana strukturna oboljenja takozvane hipertrofične miokardiopatije gde srčani zid zadeblja i onda je podložniji aritmijama, jer je iznenadna srčana smrt uglavnom aritmijska. Javi se aritmija, srce počne da radi jako brzo, 400, 500 otkucaja u minuti, nema vremena da se napuni, samo treperi i onda ako neko ne masira ili se uradi elektro-šok čovek umire. To je jedan aspect, drugi je da može da dođe do virusnih miokardiopatija.

Dr Ostojić

Zašto je kod nas toliko veliki broj srčanih bolesti, šta dovodi do srčanih bolesti?

Mi smo jedno vreme bili treći u svetu  po broju srčanih oboljenja, pogotovu ishemijske bolesti srca u odnosu na broj stanovnika. To je ono kada se srčane arterije suze, zapuše i čovek dobije srčani udar. Šezdesetih godina vrlo malo smo oboljevali, a onda smo eksponencijalno, do nekih, tamo devedesetih i nastavili do 2000. Da to podižemo. Tu je došlo do poremećaja, naročito u stilu života. Kod nas je stres bio jako prisutan, stres na poslu, stres u društvu, stres u porodici, pušenje je dost bilo zastupljeno, a i dalje je zastupljeno, nepravilna ishrana… Mi smo od jednog ruralnog društva prešli u jedno urbano društvo, ipak je u seoskim uslovima ishrana bila daleko pravilnija, gojaznost, šećerna bolest, znači svi ti faktori rizika su doveli da mi oboljevamo znatno više nego ranije.

Koliko je naše zdravstvo moglo to da prati? Koliko smo mi u korak sa svetom išli?

Što se tiče te prevencije, bolje sprečiti nego lečiti, mi smo tu malo zaostajali, ali što se tiče lečenja samih posledica, kad neko dobije srčani udar, mi smo, na primer u Kliničkom centru Srbije gde sam ja dugo bio rukovodilac, uspeli da uradimo te, takozvane brze “vodoinstalaterske” arterije. Kada se dogodi srčani udar, zapuši se jedna arterija, kao cev u vodovodnoj mreži. Mi smo brzo, u roku od sat uspeli da skupimo tim, kroz nogu, ruku uđemo i to otpušimo i to je spasavalo živote. Mi smo jedno vreme bili klinika sa najvećim brojem  takvih pacijenata u svetu, 1.500 godišnje. Jedan Novosibirsk koji zauzima veliku oblast bio je negde blizu nas, oko 1.200. Znači mi smo uspeli da te posledice stresa, pušenja, gojaznosti, nepravilnog načina života saniramo i spasavamo ljudske živote. Ali, ključ je u prevenciji. Mi smo to radili stentovima i zato smo ušli u tu evropsku akciju “Stent za život” i bili smo među prvih šest zemalja koje su odabrane da uđemo u tu evropsku akciju. Tu smo se pokazali jako dobri, ne samo mi, ne samo doktori, ne učestvuju tu samo doktori, učestvuju i tehničari, to je čitav jedan tim, ali imali smo veliku pomoć društvene zajednice, društva, Ministarstva zdravlja, edukacije, prosvete, informacije. Mi smo išli na televizije, objašnjavali kad bolesnici da se jave, ako osete bol u grudima ili bilo šta što liči na srčani udar. To smatram mojim ličnim najvećim uspehom u životu što smo to uveli u Srbiji ito dalje i masovnije ide. Ranije smo imali u četiri grada te sale za kateterizaciju, što je koštalo oko million i po do dva miliona maraka, sada je to palo na 600.000. Sada 25 gradova ima te sale za kateterizaciju. Ima Sombor, Subotica, Leskovac, to je sada fantastično. To je bitno kada neko oseti te simptome, da se javi i da se vozi parvo u salu za kateterizaciju, nema tu mnogo razmišljanja i odma mu to vodoinstalaterski otčepljuješ. Tu je ta deviza  kao što kažu ljudi “vreme je novac,”, a ovde je “vreme je mišić”, što ranije uđeš, spasio si mišić i produžio čoveku život.

A terapija matičnim ćelijama?

Da i to, mi u Srbiji smo bili među retkim zemljama sa Mejo klinikom uključeni u tu studiju i ta naša prva ispitivanja sa takozvanom drugom generacijom matičnih ćelija je bila pozitivna. Međutim, nismo uspeli da dokažemo još da ćemo matičnim ćelijama produžiti život, tako da je i entuzijazam što se tiče matičnih ćelija malo opao. Radi se sada i nekim drugim pristupima. Umjesto da se ubacuju direktno matične ćelije koje su uzimane iz ilijačne kosti, da se ubacuju izvesni produkti ćelija koji će uticati da se mišić bolje oporavi.

Akademik Ostojić

Šta vi savjetujete, kako da sačuvamo zdravo srce? Kako da se hranimo, šta je to danas zdrava hrana, Koliko da spavamo, Koliko da budemo fizički aktivni?

Stalno izlaze ti članci, kako postići neku dugovečnost i smatra se da su bitna tri, četiri faktora, imate zdravu ishranu, da ne pušite, da niste gojazni i da fizički vežbate. Što se tiče zdrave ishrane smatra se da dnevno treba da bude pet obroka i da u njima bude bar jedno 400 do 500 grama voća i povrća. Svakog jutra trbalo bi popiti sok od polovine pomorandže, jednog limuna, polovine nara, polovine grejpfruta, ali sa pulpom. Najidealnija kombinacija za doručak je ovas, ovsena kaša sa jednom čašom zelenog čaja, malo kurkume, cimeta, organskog kakaoa, možete dodati borovnice, brusnicu, lešnik, badem, orah i malo mleka. Ovas sadrži beta glucan koji je izuzetno značajan za očuvanje našeg zdravlja. On pozitivno utiče na snižavanje holesterola i na poboljšanje ukupnog imuniteta. Sada postoje preparati koji sadrže sve te sastojke, kao što je Bobeks beta glukan. Važno je  imati tri puta nedeljno ribu, plava riba je zdravija nego bela, uzimati beli luk, smatra se da je to pola češnja ili 2,7 grama, uzimati  badem, orah, lešnik, crnu čokoladu, nar, vino.. Ranije se smatralo da je dobro da muškarci popiju dve čaše vina, žene jednu, sada je to drastično smanjeno. Rađene su velike studije  sa magnetnom rezonancom mozga i pokazalo se da, ipak, alkohol i u toj količini dovodi do raznih komplikacija, tako da je to smanjeno. Muškarci možda jednu čašu, žene pola.  Od 5. februara 2023. Svetska zdravstvena organizacija iznela upozorenje da je i ta količina štetna, što znači, alcohol ne treba piti, ne samo zbog srca nego zbog drugih bolesti. Fizičko vežbanje barem 200 minuta nedeljno, tri dana ili četiri dana po sat, ili sat i po. Ranije smo rekli dovoljne su šetnje, one su dosta zdrave i dostupne svima, sada se pokazalo da je veoma važan i taj trening podizanja tegova, da rastežeš federe, da se dižeš na vratilo i za to je potrebno jedno dva puta nedeljno po trideset minuta, tako da tu nema velikih tajni.

Šta je još važno za duži život?

Smatra se da oni koji su u braku duže žive, porodični mir, porodična sreća produžavaju život bar desetak posto. I to je ta neka tajna. Naravno, čak i ako si bolestan od nečega, pokazalo se da ako se pridržavaš ovoga produžavaš sebi život. Znači, ako imaš visok pritisak uz lekove i ovo što sam naveo produžavaš život. Danas je ljudski vek produžen. Živjeti danas 85, 87 godina nije nikakvo čudo. U Srbiji je životni vek produžen nešto više kod žena nego kod muškaraca, ali mi ovde imamo stogodišnjake. Otac od mog kolege hirurga živi ovde, u Crnoj Gori, ima sto i nešto godina, sam cepa drva, tu živi sam u jednom selu. Zagađenost vazduha je jako bitna. Ako hoćeš da živiš dugo u nekom gradu, bolje je da nađeš nekog gradonačelnika koji će da drži čist vazduh i zdrav vazduh u tom gradu nego da tražiš dobrog kardiologa. Koliko je to važan faktor. Ja imam jednog svog pacijenta koga jako dugo pratim, koji je živeo ovde u Đenovićima, on je 94 godine  i koga ja pratim više od 50 godina, imao je neke zdravstvene probleme, ali to smo rešili, ali zdrav vazduh, pravilna ishrana, fizičko viježbanje, 7, 8 sati spavanja, izbjegavanje stresa, kontrole, ljekovi i život može dug da bude.

Ovdje često dolazite?

Ja volim more, naročito volim naše more. Živio sam u Hjustonu, takođe na moru, pa sam bio u Galvestonu, takođe i u Kaliforniji i na Floridi, ali ne može to da se poredi. Naše more je naše more. Za mene je ovde veliki odmor i opuštanje, što je takođe jako značajno da ljudi imaju. Važno je neko vreme koje će ljudi u godini sebi posvetiti da pripreme taj imuni sistem koji je toliko važan.

/Ljiljana Veljković/

Najčitanije