Ostrvo Goli otok u Jadranskom moru, takođe poznato kao “hrvatski Alkatraz”, bilo je od 1949. do 1956. godine jedini logor “političkog prevaspitanja” na području bivše Jugoslavije. U početku je osnovan kako bi kažnjavali jugoslovenske staljiniste, odnosno one koji su podržali Rezoluciju Informbiroa o Jugoslaviji (1948.) i bili zbog toga proglašeni za “neprijatelje jugoslovenskog naroda”. Ruska redakcija Radija Slobodna Evropa objavila je memoare jednog od njegovih zatvorenika, Vladimira Poplavskog.
Danas je Goli otok napušten, a jedini posetioci su radoznali turisti, nudisti i retki istraživači. Dopisnica Radija Slobodna Evropa posetila je Goli otok i razgovarala sa bivšim zatvorenicima i njihovim najbližima o ovom mračnom periodu jugoslovenske istorije.
Na Jadranu je sunčan dan. Turistička barka “Mala Maris” se lagano približava Golom otoku, ostrvu površine oko 4,7 kilometara. Goli otok je najmanji od tri ostrva u blizini popularne turističke destinacije Rab. Barka se zaustavlja na tom istom mestu gde je 9. jula 1949. godine stigla brodom “Pilat” prva grupa političkih zatvorenika.
Pre osnivanja logora, ostrvo je bilo nenaseljeno. Većinu ovog kompleksa su izgradili zatvorenici. Istoričari smatraju da je prvi logor na Golom otoku osnovan za vreme Austrougarske, tokom Prvog svetskog rata. Njegovi zatvorenici su navodno bili ruski ratni zarobljenici. Hrvatski romanopisac i pesnik Ante Zemljar, koji je bio na Golom otoku od 1949. do 1953., napisao je da su zatvorenici tokom izgradnje zatvorskog kompleksa, pronašli rusku vojnu uniformu. Međutim, s obzirom da nisu izvršena nikakva arheološka iskopavanja, priča o prvim žrtvama ostrva ostaje poput legende.
Od 1956. do 1980. godine, kompleks je zvanično korišćen kao logor za prevaspitavanje “protivnika komunizma”. Nakon smrti predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, 1980. godine, logor je pretvoren u koloniju za maloletnike, koja je bila zatvorena iste godine, jer su međunarodne organizacije za ljudska prava optužile Jugoslaviju zbog nehumanog tretmana zatvorenika. Posle konačnog zatvaranja kompleksa 1988. godine, otišli su i njegovi poslednji čuvari.
Ostale su samo ovce, koje dovoze na ispašu meštani sa Raba, i zečevi koje uzgajaju za lov stanovnici okolnih ostrva. Zbog nedostatka vode, retko naiđe neka zmija. Dugogodišnja sadnja drveća je bila neuspešna – danas su ostala samo suva debla. Pored napuštenih zgrada, ova debla ostaju svojevrsni spomenik mučenjima koja su pretrpeli politički zatvorenici: jedno od mučenja je bilo naređenje da se posadi drvo i da ga štiti od sunca svojim telom. Za svako drvo je bilo obezbeđeno 0,5–0,7 litara vode (na Golom otoku nema nijednog izvora pijaće vode), dok je zatvorenicima bilo namenjeno do 0,2 litre, odnosno jedna čaša dnevno.
Kako su se posvađali Josif Visarionovič i Josip Broz
Komunistički Informacioni biro (Informbiro) je osnovan 27. septembra 1947. godine u Poljskoj, sa sedištem u Beogradu. Sukob između Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i SSSR-a, zbog kojeg je Jugoslavija izbačena iz Informbiroa, počeo je samo nekoliko meseci nakon njegovog osnivanja.
U martu 1948. godine Staljin je uputio pismo čelnicima Jugoslavije, u kome je kritikovao KPJ. Jugoslovensko rukovodstvo je onda odlučilo da Tito neće prisustvovati konsultacijama Informbiroa u Bukureštu planiranim u junu 1948. Vođa poljskih komunista Vladislav Gomulka i šef Bugarske komunističke partije Georgij Dimitrov takođe su odbili da idu na taj sastanak. Nakon zasedanja učesnici su usvojili rezoluciju “O stanju u KPJ”, poznatiju kao Rezolucija Informbiroa, u kojoj stoji da Komunistička partija Jugoslavije sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, da partijom rukovode špijuni i strani plaćenici koji ne slušaju savete ostalih komunističkih partija.
“Informbiro osuđuje ovu antipartijsku politiku i postupak Centralnog komiteta KPJ. Informacioni biro konstatuje da je, usled svega ovoga, CK KPJ isključio sebe i Komunističku partiju Jugoslavije iz porodice bratskih komunističkih partija, iz jedinstvenog komunističkog fronta i, prema tome, iz redova Informacionog biroa”, stoji u ovom dokumentu.
Deo istoričara tvrdi da je Staljin, u jesen 1952. godine, planirao napad na Jugoslaviju, pod kodnim nazivom “Operacija Jugoslavija”. Na granici sa Bugarskom bile su raspoređene snage pod komandom Georgija Žukova. U novembru 1952. godine, tenkovski korpus Crvene armije je krenuo u pravcu jugoslovenske granice, ali nakon nekog vremena vratio se u kasarnu. Prema podacima Arhiva Jugoslavije u Beogradu, tokom sukoba Tita i Staljina dogodilo je 7.877 graničnih incidenata u kojima je poginulo 17 jugoslovenskih graničara.
Nakon Staljinove smrti, prvi korak ka jugoslovensko-sovjetskom pomirenju napravio je Nikita Hruščov, koji je u Beograd stigao u maju 1955. godine. Odnosi između zemalja su se poboljšali. Već sledeće godine je došlo do ublažavanja tretmana zatvorenika na Golom otoku.
Život na Golom otoku
Na ostrvu zatvorenici su bili mučeni. Mnogi svedoci su pričali o mučenju zvanom “topli zec” – odmah po dolasku na ostrvo, novi zatvorenici (tj. “Topli zečevi”) su morali proći kroz redove gde su ih tukli stari zatvorenici. “Moj deda, beogradski novinar, Vuk Trnavski, je stigao na Goli otok 1951. godine”, govori za Radio Slobodna Evropa Miloš Trnavski, “njegova grupa je prolazila kroz mučenje “topli zec” u parovima: partneri su bili vezani lancima za noge, jedni za druge. Čoveka koji je išao zajedno sa dedom pretukli su na smrt, a deda ga je morao vući u logor”.
Porodica Trnavski je takođe prošla kroz patnju. “Komunistička partija je oduzela naš stan i uselila porodicu jednog člana partije. Srećom, on je bio dobar čovek i dozvolio je mojoj majci i baki da ostanu u jednoj od soba. One nisu imale gde da idu”.
Kažnjavanje Vuka Trnavskog se nastavilo i nakon puštanja na slobodu. “Kada je pokušao da se ponovo zaposli, pitali su ga šta je radio ranije, i moj deda je odgovorio da je bio novinar. U KPJ su odlučili da će njegov posao biti utovar u vagone novina koje su štampane u Beogradu i potom distribuirani po celoj zemlji. No moj deda je na kraju imao sreće, prepoznao ga je visoki član partije i rekao je na sastanku da je “Politika”, gde je deda radio pre zatvora, postaje sve gora i gora, a pravi novinari moraju da vuku novine po železničkim stanicama. Tako su dedu vratili na prethodni posao.
Zatvorenici su najčešće bili kažnjavani van suda, a službenih dokumenata iz tog perioda u javnom pristupu gotovo da i nema. Međutim, iz priča svedoka koji su se pojavili u medijima 1970-ih godina, znamo da je za progon bilo sasvim dovoljno postaviti neugodno pitanje ili pristati na “sumnjiv” predlog. Beogradski fotograf Jelena Mrđa, kćerka zatvorenika, ispričala je za Radio Slobodna Evropa kako su njeni roditelji u studentskim godinama završili u logoru.
“Moja majka Radmila Stevanović je 1949. godine studirala drugu godinu na Poljoprivrednom fakultetu. Znala je kucati na pisaćoj mašini, i jedan provokator je zamolio da ona nešto otkuca. Ona je pristala i bila je uhapšena, iako nikad nije dobila ovaj dokument”.
Mrđa dodaje da je njena majka dobila nadimak “Čajka”, što na ruskom znači “galeb”, zbog sličnosti sa glumicom uz ruskog filma iz 1915. godine.
“Ovo je bilo sasvim dovoljno da bude proglašena simpatizerkom SSSR-a i poslata u logor. Otac Stojadin Mrđa počeo je da traži nestalu devojku. Otišao je u rodno selo majke, nedaleko od Beograda, i raspitivao se da li ju je iko video. Njega su uhapsili i takođe poslali na Goli otok. Mama je tamo bila četiri godine, a tata godinu i po. Nakon oslobađanja 1953. godine, ponovno su se sreli, a ja sam rođena 1956-te”.
Mrđa dodaje da su roditelji retko pričali šta su doživeli. “O tome se nije smelo govoriti, ali svi su znali da su oni bili na Golom otoku. Nikad nismo išli na more. Govorili su da im je bilo dosta mora u životu”. Kada je otac ostario, počeo je, nakon smrti supruge, da priča o mučenju. “Život je u logoru bio uređen tako da su zatvorenici bili prisiljeni da muče jedne druge. U suprotnom bi bili kažnjeni i pretučeni još gore. Mislim da su bivši zatvorenici ćutali ne samo zbog straha, već i sramote. Oni nisu hteli da pričaju kako su mučili druge ljude”, kaže Mrđa.
Na ostrvu smo se sreli sa Joškom Pinjatelom, lekarom iz Zadra, koji je u zatvoru proveo četiri meseca u periodu od 1957 do 1958. godini. Imao je tada 18 godina. Ovog leta, Pinjatela je došao na Goli otok prvi put nakon puštanja na slobodu. “Sve se toliko promenilo da teško mogu prepoznati zgrade”, kaže on. “Kasarni u kojima smo spavali više nema. U svakoj je bilo smešteno po 150-200 ljudi, spavali smo na na trokatnim ležajima”.
Pinjatela navodi da je u logoru postojala samouprava zatvorenika. “Možda se čini da je tako i bolje, ali zapravo je bilo još gore, jer su naši stariji nastojali da se dokažu kako bi ostali na vlasti”, navodi bivši zatvorenik. Pinjatela je poslat u zatvor zbog nepoštovanja jugoslovenskog identiteta i promocije hrvatskih simbola. “U to vreme moj takozvani aktivizam nije bio toliko politički: nisam ništa ni znao o politici. Bila je to samo ljubav prema zemlji, ali zbog toga sam bio proglašen za ustašu. U Zadru smo crtali po zidovima i koristili parole poput ‘Živela Hrvatska i hrvatski jezik!’. Nisam prihvatao srpskohrvatski. Za mene je to bio veštački jezik na koji sam bio prisiljen. Izbacili su me onda iz škole. Dobio sam potvrdu da mi je zabranjeno upisivanje u bilo koju obrazovnu ustanovu u Jugoslaviji. Da bih ponovo stekao pravo na obrazovanje, morao sam dokazati da sam promenio svoje mišljenje i ponašanje”.
Pinjatela je stigao na Goli otok sredinom novembra. “Već je bilo hladno. Odmah su nas poslali pod ledeni tuš. Odeću smo ostavili ispred kupaonice, a kad smo izašli, na podu su nas čekale prugaste pidžame. Prvu cigaretu sam zapalio na Golom otoku. Pušili smo da bi se ugrejali. I dan danas pušim”, kaže on.
“Moj Goli otok u 1957. nije bio tako užasan kako to prikazuju u dokumentarnim filmovima o periodu 1949-1956. godina. Odnosi između Jugoslavije i SSSR-a su se poboljšali još pre mog zatvaranja. Nakon što je Hruščov posetio Beograd 1955. godine, tretman zatvorenika se promenio. Ali još uvek je bilo odjeka onih gnusnih kazni. Sećam se kako sam vozio kamenje na kolicima sa žicom na ručkama – ako ih spustiš, žica se rasteže i reže do krvi. Osim toga, bili smo primorani da čistimo stepenice, svih 170 koraka od vrha do dna, ne savijajući kolena. Bilo je ovo jako teško. Kad smo radili sporo ili loše, naravno da su nas tukli”, kaže bivši zatvorenik.
Kompleks Goli otok propada već nekoliko decenija. Iako je 2005. godine Hrvatski sabor podržao inicijativu da se logor proglasi memorijalnom zonom, ova ideja nije bila realizovana. Danas možete slobodno ući u bilo koju zgradu – u radionice, kasarne i upravne zgrade. Međutim, ove prostorije su nesigurne: krovovi i podovi su srušeni. Nema nijednog celog prozora, ostaci stakla su na zemlji. “Za vreme komunističkog režima, moja porodica nije zaboravila svoju religiju”, kaže Pinjatela. “Ispovedali smo tajno katoličku veru. Oprostio sam im jer je to hrišćanski”.
/Piše: Jovana Georgievski | Priredila: Julija Petrovskaja/
