35.2 C
Kotor

Slušaj online radio

Izložba kipova „Božanstvena komedija“ Zlatka Glamočaka u Modernoj galeriji u Budvi

Izložba kipova „Božanstvena komedija“ Zlatka Glamočaka

Jezivim figurama svedoči o potresnim prohujalim vremenima na tlu SFRJ


Izložba skulptura i crteža pod nazivom Božanstvena komedija akademika Zlatka Glamočaka otvorena je u postavci više kustoskinje Jelene Đakonović, istoričarke umjetnosti, u Modernoj galeriji „Jovo Ivanović” u Budvi. Prisutnima se obratila mr Lucija Đurašković, direktorica JU Muzeji i galerije Budve i istoričarka umjetnosti a izložbu je zvanično otvorio akademik Zuvdija Hodžić. U muzičkom dijelu programa je nastupila Jelena Divanović (klavir).

Istoričar umjetnosti Đorđe Kadijević je u svom prikazu istakao da skulpture sa figurama koje prikazuju “izmoždena tela umirućih, hrpe ljudskih kostiju i unutrašnjih organa, prosute utrobe u smeši sa dronjcima, okrvavljena vojnička nosila i sterilne hirurške rukavice, mrtvački sanduci i bodljikava žica…” nikada do sada nisu viđeni u nekom našem galerijskom prostoru, a jesu sada u Modernoj galeriji.

-Taj jezivi spektakl priredio nam je u ULUS-ovoj galeriji likovni umetnik Zlatko Glamočak, đak beogradske Akademije iz osamdesetih, sada „na privremenom radu” u Parizu… Dadovi korzoi monstruma i Veličkovićeva ekskluzivna gubilišta izgledaju gotovo otmeno u poređenju sa brutalnim prizorima Glamočakove apokalipse. Čak ni fabulozna Marina u svom mletačkom performansu baroknog „čišćenja” kostura, ne meri se sa Glamočakom u epskoj dimenziji svoga organskog naturalizma. Jer Glamočak ne pravi „šou” na temu smrti i ne pomišlja da u tome „sebe stavlja na scenu” (Katarina Kazale). Smrad lažnih ljudskih kostiju neće pokvariti moralnu atmosferu njegovog vernisaža, ocijenjuje Kadijević.

Objašnjava da je Glamočak u francuskoj likovnoj kritici poznat kao “čuvar figurativne koordinacije” -izraza gotske tradicije (Kazale).

Skulptura Glamočaka

-Oni reaguju na rustični realizam njegovih antropomorfnih skulptura koje podsećaju na pompejske gipsane mumije, na Velaskezove patuljke i na „nakaze” Fransisa Bejkona. A „mi ovde” vidoviti smo za ono što „oni” kao da ne opažaju – za Glamočakov mistični vizantijski simbolizam, za gnostički i manihejski karakter njegove apokalipse. Inspirisana simbolikom sekvenci balkanske tragedije devedesetih, jasno istaknute u nazivu izložbe „MADE IN SFRJ”, čiji „logo” glasi; ubiti, ne pomilovati, Glamočak je u svojoj biblističkoj interpretaciji teme kraja (ljudskog) sveta, izvesno, bliži duhu patrističkog „žrtvovanja”, nego „teoriji zadovoljenja” Anselma Kenterberijskog, koja i danas na Zapadu služi tumačima porekla zla. Ne možemo se, kažu oni, izlečiti od otuđenosti, a da ne prekršimo pravdu, tj. ne posegnemo za silom… Ali, Glamočak i ne postavlja pitanje pravde. On ne istražuje poreklo dugova koji nas terete kao posledice naših greha. On je zagledan u strašne tragove koje sila ostavlja za sobom na svom putu ka pravdi. I otkriva nam ekološku sliku istorijskog tla pravednog sveta, sedimentiranu metafizičkom smešom magle i kostiju.

I kao toliki pre njega Glamočak se otisnuo sa svog tla, otišao tamo da se okuša. Put ga je vodio preko Venecije u Pariz. Sledi vreme u kome o njemu ne znamo ništa. A onda se pojavio na velikoj svetskoj sceni u društvu sa Sezarom, Armanom, Mepltorpom, Klosovskim, Veličkovićem, Orlanom. Za razliku od svojih prethodnika Glamočak ne čeka dugo da napravi svoj kambek. Sa stečenim ugledom jednog od najbolje plasiranih naših najmlađih umetnika u inostranstvu, on ovog leta dolazi u Beograd, kao da nigde nije ni išao. Izgleda paradoksalno što taj umetnički egzilant svedoči o vremenu koje je prethodnih godina prohujalo ovim našim prostorima, i to čini neposrednije, snažnije i potresnije, nego njegove kolege koje su u to vreme fizički bile tu… zaključuje Kadijević.

 M.D.P.

 Foto: JU Muzeji i galerije Budve

Najčitanije